U starim selima Srbije, naročito u Homolju i Staroj planini, verovalo se da postoje žene čiji snovi nisu njihovi lično – već pripadaju svima. Njihova sanjarenja bila su znak bolesti, rođenja, smrti ili promene koja dolazi.
"Bosna je teška, teretna zemlja u kojoj nije lako živjeti ako si centimetar viši od ostalih. A meni je sudbina dodelila taj centimetar i osudila na vječno ispaštanje" čuvene su reči Meše Selimovića koje umnogome oslikavaju, zapravo, ceo njegov život.
Život Milunke Savić bio je od početka do kraja borba za pravdu. Ona se borila, ali ništa nije tražila zauzvrat. Poruka koju šalje njena životna priča je "pravda je spora - ali dostižna"
Zdravac je u srpskoj tradiciji mnogo više od ukrasa za slavsku vodicu i svadbene vence. U narodnom verovanju, grančica zdravca pod jastukom štitila je od košmara, mesečarenja i glasova iz sna.
U starim srpskim domaćinstvima verovalo se da ako se sveća ugasi sama od sebe, to znači da je nevidljivi gost zakoračio u dom. Tišina, poštovanje i poseban ritual paljenja nove sveće bili su način da se kuća zaštiti.
U predanjima brdskih krajeva Srbije, šuma nije bila samo priroda. Bila je živo biće koje zna kad dolazi promena. Kada počne da peva bez vetra, govorili su naši stari – nije samo nevreme na putu, već i preokret za one koji umeju da čuju.
U srpskom narodnom predanju, svaki čovek, životinja pa čak i biljka imaju nevidljivu nit koja ih veže za život. Kada ta nit pukne – duša ostaje bez sidra. Kažu da se to ponekad oseti – u snu, u vetru, u trenutku bez razloga.
U starim srpskim domaćinstvima, posebno na selu, prazna stolica za stolom uveče nije bila slučajnost – već poziv. Verovalo se da mesto bez tela može da privuče onoga koga više nema. Ili onoga ko je nekada sedeo tu – ali nije stigao da se oprosti.
U narodnim predanjima Srbije, naročito u brdskim i šumovitim krajevima, postoji verovanje da se poneki čovek ne rađa sam – već s „vukom uz leđa“. Ne da bi bio zver, već da bi nosio snagu, slutnju i tišinu koju drugi ne razumeju.
U narodnom predanju Srbije, klas žita nije bio samo simbol plodnosti, već i znak. Verovalo se da u posebnim trenucima, kada sve miruje, klas može da šušne, zadrhti – i progovori. Onaj ko to čuje, neće ostati isti.
U srpskoj narodnoj tradiciji, proja je bila više od hleba. Nije se sekla kako ti padne na pamet, niti jela bez reda. Ako se prvi rez povuče u pogrešnom pravcu – verovalo se da se u kuću unosi nemir, rasprava i “presečena sreća”.
Poslednji kralj Jugoslavije nije baš slavno završio i to sve zbog svoje ljubavnice koja je umislila da je on njen i mrtav
U mnogim selima Srbije, naročito u vreme žetve, verovalo se da kiša dolazi kada žena izgovori tešku, nestrpljivu ili neiskrenu reč. Kiša, govorilo se, ne pada sama – ona sluša. I zato se zaustavljala tišinom, molitvom ili tiho zapaljenim trnjem.
U selima Šumadije nekada se za večeru služio vrtić – jednostavno zapečeno jelo od kukuruznog brašna, kiselog mleka i domaćeg sira. Pripremano bez jaja i kvasca, jelo se toplo uz mladi luk ili hladno za doručak.
U mnogim selima Srbije postojalo je nepisano pravilo – kada neko premine, deca se sklanjaju. Ne zbog straha, već zbog duše. Verovalo se da dečji pogled može zadržati ono što treba da ode.
U mnogim selima Srbije, postoji drvo koje se ne seče, ne potkresuje, ne dira bez potrebe – jer je „zapisano“. Veruje se da u njemu boravi svetac, duh sela ili predak, a svako nepoštovanje vodi u bolest, neslogu ili nesreću.
U narodnom verovanju Srbije postojale su žene koje nisu lečile biljem ni molitvom – već koncem. Zvale su se „privezi“, a njihov posao bio je da vežu sreću, zdravlje, ljubav ili život, koristeći samo nit, čvor i tišinu.