"Gorski vijenac", epsko delo Petra II Petrovića Njegoša, danas je jedan od simbola srpske i crnogorske kulture, ali malo je poznato koliko je dramatična bila njegova štamparska istorija. Prvo izdanje ovog slavnog dela, objavljeno 1847. godine u Beču, štampano je pod izuzetno teškim uslovima i uz veliku tajnost, kako bi se sačuvalo od stroge austrougarske cenzure.
U prošlosti, širom Srbije, postojao je običaj ritualnog paljenja "žive vatre" bez korišćenja šibica ili kresiva, posebno tokom velikih praznika poput Đurđevdana, Ivanjdana ili Petrovdana. Ovaj ritual je imao mnogo dublju svrhu od pukog grejanja ili svetlosti – narod je verovao da ova vatra poseduje moć da leči, štiti i donosi blagostanje.
Prisustvo rode na krovu srpske kuće bilo je mnogo više od lepog prizora – narod je čvrsto verovao da ova ptica donosi sreću, zdravlje i štiti dom od požara i drugih nesreća. Kako se ovaj običaj razvijao kroz vekove i zašto je opstao sve do danas?
Iako su zvona na pariskoj katedrali Notr Dam oglasila srpsku pobedu, sve kasnije govorilo je drugačije. Preživele je čekao težak opstanak pod otomanskom silom. A presudnu ulogu u svemu imala je upravo Lazereva žena Milica Hrebeljanović!
U srpskom folkloru paprat se smatrala biljkom koja jednom godišnje, u letnjoj noći, daje poseban sjajni cvet. Ko uspe da ga pronađe, verovalo se, stiče bogatstvo i sreću za čitav život.
Branko Ćopić, jedan od najvoljenijih srpskih pisaca, tokom Drugog svetskog rata morao je da krije svoje rukopise od okupatora, često koristeći vrlo neobična mesta za sakrivanje.
Nekada je gotovo svaka seoska kuća u Srbiji na krovu imala posađenu biljku čuvarkuću. Ovaj običaj nije bio samo ukras, već deo složene simbolike zaštite porodice i doma od bolesti, požara i nesreća.
Nekada davno, u selima južne Srbije, verovalo se da trava poznata kao "zmijarka" ima posebnu moć da drži zmije daleko od kuća i dvorišta. Danas ovaj običaj skoro da je potpuno nestao.
Duboko u kanjonu reke Gradac, nalazi se manastir čije su ruševine jasno vidljive samo tokom letnjih meseci, kada reka presuši. Malo ko zna priču o ovom gotovo nevidljivom svetilištu.
Običaj poznat kao "Crna svadba", koji je danas gotovo nestao, imao je nekada veliku ulogu u ritualnom životu srpskih sela. Zbog čega su Srbi verovali da brak između preminulih može da zaštiti žive od bolesti i nesreće?
Olivera Lazarević je rođena 1373. kao najmlađa kći kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice, čukununuke Vukana Nemanjića. Imala je četiri sestre Maru, Jelenu, Draganu i Teodoru i dva brata Stefana i Vuka.
Danas "Đurđevdanski uranak" mnogi povezuju sa roštiljem, muzikom i druženjem, ali izvorni običaj imao je sasvim drugačiju, mnogo dublju simboliku – buđenje prirode, prizivanje zdravlja i plodnosti zemlje.
Izvori na Staroj planini, danas većinom obrasli šumom, nekada su bili mesta hodočašća. Njihova voda smatrana je lekovitom, ali su mnogi izvori danas potpuno zaboravljeni.
Slavni roman Miloša Crnjanskog, "Seobe", možda nikada ne bi ugledao svetlo dana da ga od uništenja nije spasao upravo Ivo Andrić, tadašnji mladi činovnik Ministarstva spoljnih poslova.
Iako se kantarion danas može kupiti u svakoj apoteci, stare bake iz srpskih sela tvrde da je najmoćniji baš onda kada se bere u noći pred Ivanjdan.
Ponekad se naizgled najobičniji detalji kriju iza ozbiljnih narodnih rituala. Jedan od takvih običaja, skoro zaboravljen u gradovima, bio je vezivanje crvene vunene niti oko ruke deci svakog proleća da bi ih štitila od bolesti.
Staro verovanje da munje u letnjim nevremenima usmerava upravo Sveti Ilija dovelo je do običaja koji su Srbijom vladali vekovima – gašenja vatre u ognjištu čim se začuje prva grmljavina. Danas se gotovo niko ne seća zbog čega se ovaj običaj uporno praktikovao.