U srpskoj narodnoj tradiciji, mnoge letnje biljke nisu se brale samo za lek – već i kao znakovi. Verovalo se da kroz njih govori ono što se ne vidi: božanska volja, opomena, blagoslov ili tiha potvrda da je čovek na pravom putu.
U narodnom predanju Srbije, jelen nije bio samo plemenita zver. Verovalo se da se pred smrt, posebno kod „mirnih ljudi“, može pojaviti jelen – da im pokaže put kroz tamu i odvede ih tamo gde duša treba da ode.
U danima pred Petrovdanski i Gospojinski praznik, palila se sveća koja je morala da gori bez kapljanja. Ako plamen krene da titra, a vosak krene niz stranu – verovalo se da dom ima nerečenu reč. Ako sveća izgori čisto – zna se da tišina nije ostavila teret.
Iako se kantarion koristi kao lek, narodna verovanja kažu da leti, kad je dan najduži, ne treba nositi svež koren uz telo. Tada, verovalo se, biljka više ne leči – već počinje da uzima ono što nije njeno.
U srpskom narodnom predanju, posebno u planinskim predelima, postojalo je verovanje da postoje bića koja se pojavljuju kad se vatra ugasi, a razgovor ostane nedovršen. Ta stvorenja „preskaču senku“ i ne ostavljaju trag na zemlji, već u sećanju.
Dijamant brušen na kaldrmi rodnog Beograda,Dušan Prelević Prele bio je mnogo toga: fudbaler, roker, glumac, boem, pisac, scenarista…
U selima Srbije grančica gloga tokom leta ne bere se za čaj, već za snagu. Nosi se uz telo ili stavlja pod jastuk – ali tek kad se izgovori misao, jer glog ne čuva onoga ko ne zna šta nosi.
U srpskom narodnom predanju, posebno u planinskim predelima, postojalo je verovanje da postoje bića koja se pojavljuju kad se vatra ugasi, a razgovor ostane nedovršen. Ta stvorenja „preskaču senku“ i ne ostavljaju trag na zemlji, već u sećanju.
U šumama istočne Srbije, pred kraj leta, postoji verovanje da se pojavljuje šumska gospa – biće koje ne traži ništa, ali sedi u tišini blizu staza. Ne govori, ne gleda, ali zna da podseti.
U narodnom verovanju, duvanje maslačka nije samo igra. Ako vetar ne duva, a neko duva maslačak – verovalo se da želja ne zna kuda da ide. Tada se može vratiti onome ko nije bio spreman da je primi.
Sveti Vasilije Ostroški poznat je kao čudotvorac
U jednoj od najtiših knjiga srpske književnosti, „Lirika Itake“, Crnjanski ne opisuje mesto, već osećanje – ne zavičaj, već trag koji ostaje u čoveku kad ode. U tom tekstu, selo nije prostor, već rana, uspomena i neizgovorena reč.
U narodnoj tkanini, svaki konac ima svoje mesto – osim jednog. U nekim selima centralne Srbije, žene su ostavljale jedan kraj konca nedovezan, pušten da visi sa razboja pored kolena. Verovalo se da ta nit nosi ono što se u tkanju ne izgovara, ali se mora pustiti.
U pojedinim selima centralne Srbije, naročito u Levaču i Pomoravlju, postoji zaboravljen običaj sadnje „prazne zemlje“ – saksije bez semena. Verovalo se da zemlja može primiti ono što ljudi ne umeju da kažu naglas, i da će „izrasti onda kad reč bude spremna“.
U narodnim predanjima istočne Srbije i Potisja, ptice nisu bile samo simbol proleća – već i glasnici iz sveta neizgovorenog. Ako neka od njih sleti blizu čoveka, a ne peva niti beži, verovalo se da to nije slučajno. To je poziv da se zastane, pogleda u sebe – i oslušne ono što se ne izgovara.
Monah Arsenije, koji je na Ostrogu proveo više od pola decenije, tvrdi da se tamo dešavaju mnogo veća čuda o kojima se vekovima priča i da ih je, zapravo, sve više!
U srpskom narodnom predanju postoje senke koje se ne vide, ne govore i ne plaše – ali ulaze kroz otvorena vrata kuće kada svi spavaju. Ostaju dok ne polože težinu. Ako ih osetiš tri noći zaredom – nešto u tebi više nije tvoje.