Izvori na Staroj planini, danas većinom obrasli šumom, nekada su bili mesta hodočašća. Njihova voda smatrana je lekovitom, ali su mnogi izvori danas potpuno zaboravljeni.
Slavni roman Miloša Crnjanskog, "Seobe", možda nikada ne bi ugledao svetlo dana da ga od uništenja nije spasao upravo Ivo Andrić, tadašnji mladi činovnik Ministarstva spoljnih poslova.
Iako se kantarion danas može kupiti u svakoj apoteci, stare bake iz srpskih sela tvrde da je najmoćniji baš onda kada se bere u noći pred Ivanjdan.
Ponekad se naizgled najobičniji detalji kriju iza ozbiljnih narodnih rituala. Jedan od takvih običaja, skoro zaboravljen u gradovima, bio je vezivanje crvene vunene niti oko ruke deci svakog proleća da bi ih štitila od bolesti.
Staro verovanje da munje u letnjim nevremenima usmerava upravo Sveti Ilija dovelo je do običaja koji su Srbijom vladali vekovima – gašenja vatre u ognjištu čim se začuje prva grmljavina. Danas se gotovo niko ne seća zbog čega se ovaj običaj uporno praktikovao.
Kada biraju ime za dečaka ili devojčicu, roditelji se vode trendovima
Kad želimo nekome da stavimo do znanja koliko nam nije ravan, u srpskom jeziku imamo jasnu i oštru meru: „Nisi mi ni do kolena.“
Danju je radila kao voditeljka na TV Novi Sad, dok je uveče pevala, a jedan od nezaobilaznih gostiju bio je Josip Broz Tito.
Svaki papa ima potpunu slobodu da izabere ime koje želi, ipak, kroz vekove su se razvila neka nepisana pravila i simbolika.
Da li ste znali da je jedna od danas najvećih svetskih medijskih agencija, Rojters, za slanje podataka sa berze između Ahena i Brisela svojevremeno koristila golubove?
Vernici već vekovima donose vunene čarape u manastir Ostrog.
Nekada su im godila svetla reflektora i sva medijska pompa koja se stvara oko njih, a onda su odjednom osetili neverovatan mir u našim pravoslavnim zdanjima.
U srpskoj narodnoj tradiciji, dan pred Petrovdanski post i praznik bio je vreme kada se ne traži, ne planira i ne govori unapred. Ako tada sunce zastane nad kućom – govorilo se da dolazi znak za onog ko ćuti.
U srpskoj narodnoj tradiciji, mnoge letnje biljke nisu se brale samo za lek – već i kao znakovi. Verovalo se da kroz njih govori ono što se ne vidi: božanska volja, opomena, blagoslov ili tiha potvrda da je čovek na pravom putu.
U narodnom predanju Srbije, jelen nije bio samo plemenita zver. Verovalo se da se pred smrt, posebno kod „mirnih ljudi“, može pojaviti jelen – da im pokaže put kroz tamu i odvede ih tamo gde duša treba da ode.
U danima pred Petrovdanski i Gospojinski praznik, palila se sveća koja je morala da gori bez kapljanja. Ako plamen krene da titra, a vosak krene niz stranu – verovalo se da dom ima nerečenu reč. Ako sveća izgori čisto – zna se da tišina nije ostavila teret.
Iako se kantarion koristi kao lek, narodna verovanja kažu da leti, kad je dan najduži, ne treba nositi svež koren uz telo. Tada, verovalo se, biljka više ne leči – već počinje da uzima ono što nije njeno.