U jednoj od nekada poznatih zanataskih ulica u Užicu, samo su otvorena još dvoja vrata, a iza jednih i dalje radi poznati krojač Đorđe Jokić (90)koji ni u desetoj deceniji života ne odustaje ni od zanata ni od rada. Ovaj devedesotogodišnjak najbolje dokazuje da su godine samo dvocifren broj ispisan na papiru. On bez problema kroji, šije i štepa na mašini staroj skoro koliko i on, ali nije mu teško ni sada da svoje unikatne proizvode iznese na štand na Kraljevom trgu na Zlatiboru i proda ih turistima.
Zanat je izučio još davne 1949. godine i težak ispit položio pred tadašnjom stručnom komisijom. Od tog posleratnog vremena, pa sve do danas Đorđe ne samo da je šio odela za Užičane, već su se njegove panatalone, ali i suknje nosile u jednom od centara evropske mode, u Parizu.
"U Francusku sam otišao na odmor, da vidim ta svetla Pariza, ali sam zapazio oglas u kom su tražili krojača, pa sam se prijavio. Rekao da sam Jugolsoven, da imam zanat i da bih rado šio kod njih. Primili su me bez velikog ubeđivanja. Šio sam sve, muška i ženska odela, radio čak i po 14 sati, ali nisam se žalio.Dnevnica je bila dobra i zadovoljan smo bili i gazda i ja", kaže deda Đole za RINU.
Nudili su Parižani ovom Užičaninu da ostane u francuskoj prestonici, ali ipak Đorđe je odlučio da se vrati u svoj rodni kraj, jer kako kaže, tamo ne bi imao život, već bi mu za svih 24 sata koliko traje dan bili potrebni samo radno odelo i pidžama. Đorđe, rođen u selu Kačer na padinama Zlatibora, tako nešto nije mogao da prihvati.
"Ljudi tamo nemaju našu dušu i naš smisao za humor, ne možete se pošteno ni nasmejati, jer vas niko neće razumeti, gledaju vas kao da ste pali sa neba. Zato sam se vratio u svoju domovinu i nastavio ovde da radim. Kako imam i završenu ekonomsku školu, zaposlio sam se i u državno preduzeće gde sam i dočekao penziju, ali sam uvek u slobodno vreme šio. Išao sam ponovo na nenkoliko meseci u Francusku i uvek se vraćao. Jedne godine sam otišao čak i u Autraliju u preduzeće koje je šilo šatore. Tu su mi govorili 'Đorđe kam bek', ali ja nisam hteo ni da čujem, opet sam se vraćao u moje Užice", priča ovaj stari zanatlija.
I tako je Đorđe šio za mnoge u Zlatiborskom okrugu, dolazili su kod njega na probe i šoping, ali sa razvojem tekstilne industrije, posla za krojača bilo je sve manje, pa se ovaj vispreni Užičanin odlučio da šije ono što niko drugi neće - srpske šajkače.
"Kako su došli Kinezi i njihova garderoba, mi krojači smo mogli na radnje da stavimo katanac. Ipak, nešto što je samo naše niko ne može da nam uzme, pa zato sam počeo da šijem šajkače, šapke. Najpopularnija je šapka koju je nosio Mišić, a nastavio da na glavu stavlja Ratko Mladić. Sada ih najviše kupuju stari ljudi koji žive na selu i navikli su da to nose, ali i omladina koja želi na neki način da poštuje tradiciju i da nose kape kao što im je nosio deda", priča Đorđe.
Kako bi dopunio svoju penziju, koja je mogla biti mnogo veća i zarađena u Francuskoj, ovaj majstor pravi i male šajkače, suvenire sa neizbežnom srpskom trobojkom, a najviše ih proda za vreme Sabora trubača u Guči i na Ravnoj Gori. Pa su tako suveniri, izrađeni veštom Đolovom rukom stigli do Nemačke, Engleske, Francuske, pa čak i do Amerike.
Komentari (0)