PRIČE IZ BEOGRADSKOG PODZEMLJA Kako je sudbina grada zavisila od jednog čoveka

Lepote Srbije

17:30

Zanimljivosti 0

Da li ste ikada zapitali odakle dolazi voda iz beogradskog vodovoda? Danas, zahvaljujući internetu i otvorenim podacima, ovu informaciju možemo saznati u samo par klikova. Voda dolazi iz Save i podzemnih izvorišta i obrađuje se u pet pogona, odakle se distribuira vodovodnim cevima širom grada.

PRIČE IZ BEOGRADSKOG PODZEMLJA Kako je sudbina grada zavisila od jednog čoveka
Shutterstock

Međutim, pre nešto više jednog veka, u vreme kada je beogradski vodovod još uvek bio izvesna misterija, tajnu izvorišta znao je samo jedan čovek. I ovu tajnu krio je jako, jako dobro.

Od vremena starih Latina…

Da su Beograd i okolina bogati podzemnim i nadzemnim vodama, znalo se još od davnih vremena. Prvi pokušaj da se ovo bogatstvo iskoristi vezuje se za doba Rima kada je za potrebe snabdevanja kastruma i okolnog grada napravljen prvi akvadukt koji se spuštao od Malog Mokrog Luga, preko današnje ulice Vojislava Ilića sve do Pionirskog parka. Ovaj drevni sistem vodosnabdevanja bio je toliko dobro osmišljen da je u vreme osvajanja Beograda od strane Sulejmana Veličanstvenog i dalje besprekorno funkcionisao. Priča kaže da je sultan, videvši da beogradski akvadukti podsećaju na one carigradske, naredio da se srpsko stanovništvo koje se bavilo održavanjem cevovoda dovede u grad na Bosforu kako bi vodili računa o vodosnabdevanju grada. Zahvaljujući ovom događaju, i danas u savremenom Istanbulu postoji Beogradska šuma (u kojoj se nalazilo dotično izvorište), kao i niz tragova koji govore o dobro razvijenoj i bogatoj srpskoj zajednici.

Istorija nastavlja da se kotrlja i u vremenima koja su usledila Beograd dobija još dva vodovoda – Bulbulderski i Varoški. Prvi je bio delo Turaka, dok su za drugi bili zaduženi Austrijanci. Takođe, pored brojnih javnih česmi koje su se snabdevale iz ovog sistema, postojao je i čitav niz prirodnih izvora koji su stanovnicima grada omogućavali da imaju čistu i zdravu vodu čak i u vremenima opsada i opasne kolere. 

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Grafika: Politikin zabavnik

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

 

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

 

Godina kada je velika žeđ udarila na Beograd

Beograd je rastao i bujao, i u vreme kada se dešava ova priča, grad je već nekoliko puta premašio svoju veličinu. Od tridesetih godina kada je potpao pod srpsku vlast do poslednje decenije XIX veka, već je važio za naprednu i užurbanu prestonicu koja je velikim koracima koračala ka Evropi. Industrijska revolucija već je gazila po srpskom tlu, stanovnici su stizali sa svih strana, pored ljudi i fabrika, voda je bila potrebna i za brojne konjušnice i štale jer su konji i volovi i dalje bili glavna prevozna sredstva.

Stvar je dodatno bila zakomplikovana jer je usled velike potrošnje voda postala pravi luksuz. Mokroluški potok bio je zagađen, prirodni izvori su im zbog neracionalne potrošnje bili gotovo presahli, voda iz reka bila je neupotrebljiva i predstavljala je veliki rizik zbog mogućnosti izbijanja kolere. Veliki profit ostvarivale su sakadžije, trgovci vodom koji su sa nekoliko česama punili veliku drvenu burad, u koju su na konjskim i volovskim zapregama razvozili vodu do potrošača. Potražnja je po pravilu bila veća od količine vode koju je beogradski vodovod mogao da isporuči, tako da su sakadžije dizali cene u nebo, na veliko negodovanje varošana. Šta više, šuškalo se da su neki od njih zaobilazili česme i vodu uzimali direktno iz Dunava. Kako bi stali na put ovom ponašanju, gradske vlasti raspisale su maksimalne cene vode, što je opet dovelo do egzodusa sakadžija, mahom turskog porekla. Nezadovoljni razvojem situacije, sudbinu su potražili odlaskom u druge delove Balkana i domovinu.

Beograd je tih meseci prosto bio žedan. Da bi se izašlo iz nezavidne situacije, gradsko veće odlučilo je da izvrši obnovu i dogradnju vodovoda. Ali, tu su naišli na jedan problem – niko sem jednog čoveka, glavnog vodovođe ili česmadžije, nije znao gde se vodovod nalazi i gde izvire voda koja se sliva kroz njega.

Foto: "Beogradski vodovod i kanalizacija" - Pogon "Bele vode" nekada
 

 

Dragocena voda u rukama jednog čoveka

O tome koliki je problem ovakva situacija izazvala, govore zapisi sa jednog zasedanja gradskog veća 1889. godine. Naime, na zahtev tadašnjeg gradonačelnika Koste Glavinića, iznet je predlog da se vodovođi poveča godišnja plata. Ovaj predlog izazvao je veliku buru među odbornicima koji su se usprotivili povećanju i izneli svoje nezadovoljstvo njegovim radom.

Izvesni vodovođa zvao se Franja Kozlanski i već dvadeset pet godina bio je u vernoj službi opštini. Ili je to bar tako izgedalo. Ispostaviće se da je Franja bio baš živopisna ličnost. Sklon smucanju i skrivanju, sakupio je sve tragove koji su ukazivali na to kuda su prolazile stare cevi iz rimskih, turskih i austrijskih vremena. Ovo znanje, navodno nasleđeno od Turaka, ljubomorno je čuvao. Šta više, niko sem njega nije znao koja se česma odakle snabdeva i gde izvire voda. Ukoliko bi došlo do nekog kvara, sam i često u kasnim noćnim časovima silazio je u podzemlje i popravljao kvar. Ovu tajnu nije otkrivao ni svojim pomoćnicima.

 

S druge strane, bio je čovek koji je voleo „malo da zaradi sa strane“, te je često „pomagao“ kafedžijama i zanatlijama preusmeravajući vodu na njihove česme. Tako je, na primer, zahvaljući njegovom petljanju jedno kraće vreme „presušila“ Čukur česma usled kvara. Ispostaviće se da je misteriozni kvar zapravo bio plutani čep koji je vodovođa postavio kako bi zanatlijama u kraju bila preusmerena voda.

Ovakvo ponašanje izazvalo je veliko negodovanje opštinskih odbornika koji su se našli u nebranom grožđu – jedan čovek imao je monopol nad čitavim vodosnabdevanjem, tako da bi u slučaju njegovog otpuštanja usledila prava katastrofa. Kompromisno rešenje nađeno je u tome da se uzme kredit za vodovod od izvorišta Makiš  do grada, a da se vodenom monopolisti plata ostavi na starom nivou.

I zaista, tri godine kasnije, zahvaljujući inženjeru Oskaru Smrekreu, izgrađen je savremeni beogradski vodovod koji je imao i prvi sistem za prečišćavanje vode. Nova era započela je na Petrovdan 1892. godine kada je na svečanosti povodom puštanja novog vodovoda u rad iz Terazijske česme potekla čista, zdrava i hladna voda.

Da je Kozlanski ipak bio čovek od principa – da ne otkriva tajne i čuva svoju poziciju – govori i to da je tajna beogradskih izvorišta ostala neotkrivena sve do današnjih dana. Svakako, razvoj grada i razna kopanja i prekopavanja dovela su do toga da se otkriju delovi vodovoda, ali čitava mreža i dalje je misterija. Ovu tajnu, naime, Kozlanski je sa sobom poneo u grob posle 45 godina, koliko je bio alfa i omega beogradskog vodovoda.

Izvor: 011info

Komentari(0)

Loading