Damaskini su bili ugledni plemići iz današnje Rumunije, iz mesta Nemet (Németh), te su članovi ove porodice nosili predikat “de Németh” uz svoje prezime Damaskin (rum: Damaschin, mađ. Damaszkin).
Oni su plemstvo dobili 1799. godine, a još 1788. kupili su zemljište oko sela Nemet (danas na rumunskom Beregseu Mik (Beregsău Mic), između Žombolja i Temišvara. U tom selu, koje je sve do tridesetih godina 20. veka bilo dominantno srpsko, sačuvan je i njihov stariji dvorac, danas Konak Damaskin, koji je u veoma lošem stanju i zatvoren je.
Prvi plemić bio je Stefan, koji je ubrzo potom otišao malo dalje na istok i kupio selo Hajdučicu, 1800. Tada već srećemo njegovo ime i u obliku Ljubomir Stevan Damaskin de Nemet, ali i u pomađarenom obliku Ištvan, po kome je selo i dobilo svoje mađarsko ime, Ištvanvelđ (Istvánvölgy). U težnji da naseli ove prostore Damaskin je 1809. godine na svoje imanje doselio prve podanike. Oni su, uz novac Damaskina, prvi dvorac sagradili pre 1824, budući da tada Damaskin u najbližu okolinu dvorca dovodi seljane da se brinu o dvorcu. Zanimljivo je da su Damaskini bili u daljem srodstvu s Danijelima iz obližnjeg Konaka.
Printscreen
Međutim, njegov potomak, takođe poznat kao Stevan Damaskin, 1890. godine prodao je svoje imanje «najvećoj zvezdi» tadašnjeg podučja Vojvodine i ljubitelju dvoraca – Lazaru Dunđerskom, za 670.000 dukata. Tada Dunđerski remodeluje stari dvorac i time suštinski pravi sadašnji, 1901. godine. Kako Samuel Borovski kaže, u pitanju je bila prilagodba starog dvorca novim potrebama, ali se nije dirala klasicistička simetrična struktura. Dvorac je nasledstvom došao u posed Olge Dunđerski, koja se udaje za industrijalca iz Beograda, Jovana Jovanovića. Olga je u selu izgradila crkvu. Pred sam rat dvorac pripada beogradskom gradonačelniku i industrijalcu Vladi Iliću, njenom zetu.
Kao i svi dvorci, i ovaj je posle Drugog svetskog rata nacionalizovan. Bio je dat na upotrebu «Agrobanatu», a zatim prešao u vlasništvo PDP «Hajdučica», da bi na kraju bio prodat i raskošno restauiriran.
Za dvorac se vezuje legenda, o kojoj piše Milan Belegišanin u svojoj knjizi «Kamen u žitu – Zamkovi i dvorci Vojvodine» (ilustrovane priče i legende): «Na poziv vlasnika zamka, slikar koji se zvao Jatan došao je da bi naslikao nekoliko slika za salon prelepog zamka Dunđerski. Zamak je na slikara delovao umirujuće i mislio je da će vrlo brzo završiti svoj rad. Prošlo je tri godine, a slikar nikako nije mogao da krene s radom. Svaki put kad bi uzeo kičicu, ruka mu je otežavala, a na oči mu se navlačila mrena. Srce mu se praznilo, a čelo rosilo strahom i znojem. Jedne je noći usnio kako se šeta pored hajdučičkog jezera. Iznenada, začuo je glas iz jezera: ‘U meni je kondenzovana sva lepota prirode, zamoči četkicu u moju vodu i stvorićeš najdivnije prelive boja. Inspiracija će ti biti neprestana.
Na mojoj površini i u mom dnu spavaju duga i zvezde. Kroz moje kapi dišu, a kroz talase moje vode izranja belo golubije krilo. Sva ta lepota će biti tvoja, ali mi moraš obećati da ćeš mi pokloniti sve ono što ćeš sanjati od iduće noći pa do kraja života. I ti i dve generacije tvojih potomaka.’ Usnuli slikar odmah na ovo pristane. Sutradan ujutru, kada se probudio, slikar ode do jezera noseći sa sobom štafelaj. Zamoči kičicu u vodu, i dogodi se čudo.
Shutterstock
Počeše da se stvaraju prekrasne slike. Imao je utisak da mu neko drugi vodi ruku. Ne samo što su oblici boje na štafelaju odisali belim golubijim krilima nego se čuo i lepet tih krila. Njegove septembarske šume ne samo da su imale sve jarke boje miholjskog leta nego je između okvira štafelaja dopirao miris opalog jesenjeg lišća. Platna slikareva bila su magija boja koje su mogle da se čuju i udišu. Ali od tada je slikar izgubio svoje snove.
U prvo vreme mu to nije smetalo. Mislio je da mnogo radi i da se zamara, pa zatim zapada u tvrd i dubok san bez snova. No, kako je vreme prolazilo, počeo je da shvata da ukoliko u snu ne sanja, tada u tom vremenu ne živi. San bez snova je izgubljeno vreme. Uvideo je da je dao prevelik zalog jezeru. Trampio je za nekoliko slika poveći deo ne samo svog već i deo života svojih sinova i unuka. Nakon toga ostareli slikar je brzo napustio Hajdučicu, kao da beži od nečega.
A jezero, bremenito snovima tri generacije, poneki put biva uzburkano, a poneki put biva kao staklo. U prvom slučaju se čini da se iz vodenih lukova stvaraju neki čudni oblici koji kao da su izašli iz noćne more nekog nesrećnika. Kada je voda jezera mirna, u njoj se mogu videti prekrasne slike dalekih predela koji su puni rike jelena i neke čednosti koja kaplje sa listova vrba, breza i topola. Kao da jezero sanja tuđi trampljeni san.
U unutrašnjosti zgrade zamka nalazi se soba sa ogledalima u kojoj se čuva deo nameštaja Lazara Dunđerskog, onih nekoliko završenih Jatanovih slika i jedan krevet. Za ovaj krevet se tvrdi da je Jatanov i da je u njemu slikar počeo da gubi noći svoga života. To je širok, gostinski ležaj sa teškim pokrivačem koji ničim ne odudara od postelje koju biste ponudili dragom gostu ili starom prijatelju. Jedino što iznenađuje – to je uzglavlje na kome se mesto jastuka nalazi džinovska pečurka.»
Oko dvorca se nalazi lep i veoma očuvan park, kao i jezero «Ribnjak». Ono je bilo pretvoreno u kupalište za javnost.
Dvorac se intenzivno renovira, u privatnom je vlasništvu i nova vlasnica obraća pažnju na svaki detalj, kako u enterijeru tako i u eksterijeru.
(Dvorci Srbije)
Petrolje, mesto gde vreme stoji: Sela koja nemaju ni struju ni vodu, ali imaju dušu
Petrolje je malo selo na jugozapadu Srbije koje izgleda kao da je zarobljeno u prošlosti. Smešteno daleko od glavnih puteva, ovo selo nema struju, vodovod, niti savremene komunikacione tehnologije. Ipak, ono što mu nedostaje u modernim pogodnostima, nadoknađuje u autentičnosti i gostoljubivosti.
Zaboravljeni pogledi: Planina Devica i tajni vidikovci u blizini Niša
Planina Devica, koja se uzdiže u blizini Niša, i dalje je neotkriven biser za mnoge ljubitelje prirode. Iako manje poznata od svojih suseda, poput Suvog Rta, ova planina krije prelepe pejzaže i tajne vidikovce koji pružaju jedinstvene poglede na okolne doline i planinske vrhove.
Skrivena jezera u Srbiji koja morate posetiti: Učka jezero i njegova legenda o čistoj ljubavi
Na obroncima planine Jastrebac, skriveno među gustim šumama, nalazi se Učka jezero – prirodni dragulj koji retko ko posećuje. Ova mirna vodena površina okružena netaknutom prirodom idealno je mesto za one koji žele da pobegnu od gradske vreve i uživaju u tišini. No, ono što jezero čini posebnim nije samo njegova lepota, već i legenda koja ga prati.
NIJE NI ŠVAJCARSKA NI AUSTRIJA: Jedinstveno jezero u Srbiji, OVAKVU BOJU NEMA NIJEDNO! (FOTO)
Okruženo pravim četinarskim gorostasima koji se u vodi ogledaju, jezero tokom čitave godine ima fenomenalnu tirkiznu boju
TEŠNJAR Ukras je OVOG SRPSKOG GRADA i jedno od retkih orijentalnih naselja sačuvanih u Srbiji
Tešnjar je stari deo grada Valjeva i jedan od njegovih najupečatljivijih simbola. Nalazi se na desnoj obali reke Kolubare, stešnjen između rečnog toka i brda. Ovaj deo grada je danas jedna od retkih orijentalnih celina sačuvanih u Srbiji.
Komentari(0)