Obično su to poznate vojskovođe, vojnici, ali ipak heroji su bile i žene u ovim teškim vremenima.

Smatrajući ih slabijim polom, muškarci su u vreme Prvog svetskog rata, želeći da u najstrašnijim trenucima kod preplašenih žena, a naročito kod dece, izmame osmeh i poprave raspoloženje stalno ponavljali: "Sad će Švaba dum – dum – dum. Bež' te žene u podrum!".

Ipak, bilo je i onih žena koje ne samo da se nisu skrivale već su izlazile na ulice odmah nakon bombardovanja i ukazivale pomoć ranjenima, sklanjale sa ulice one koji su usled bombardovanja ostajali bez krova nad glavom. Jedna od njih je Vuka Popadić.

Svojom hrabrošću i požrtvovanjem ova žena zadivila je ne samo svoje sugrađane već i same vojnike i oficire koji su branili Beograd. Poput vučice koja brani svoj čopor, branila je svim svojim bićem svoj Beograd.

U prvoj godini Prvog svetskog rata na Beograd je pao veliki broj granata, posebno na oblast današnjeg Dorćola i Savamale. Ovi predeli su bili potpuno razrušeni, a ljudi su utočišta tražili po podrumima i skloništima.

U Dušanovoj broj 4 živela je Vuka Jovanović, kasnije supruga Živka Popadića, blagajnika Direkcije tramvaja i osvetljenja. U najtežim danima rata primala je žene i decu sa Dorćola koji su zbog učestalih bombaških napada odlazili iz svojih domova i od svog doma napravila utočište u kome je tešila i okrepljivala čitave porodice i na taj način im pružala neizmernu podršku.

U tome su joj pomagale sestra Lela i jedanaestogodišnja ćerka Jelena.

Nakon prvog zauzimanja Beograda od Austrijanaca, Vuka Popadić je počela da oko sebe prikuplja siromašne i uplašene građane, ulivajući im nadu da Beograd neće još dugo biti pod opsadom i nakon nekoliko dana neprijatelj je zaista počeo da se povlači.

Zarobila 15 austrijskih vojnika i predala ih Srbima

Prema predanju, Vuka je izašla iz svog stana da vidi da li u varošici ima još uvek neprijateljske vojske i na uglu Dušanove ulice naletela je na grupu austrougarskih vojnika koji su pokušavali da nađu sklonište od mitraljeza i topovskih zrna kojima ih je srpska vojska gonila.

Strogim glasom, gospođa Popadić je vojnike pozvala da pobacaju oružje i krenu za njom kako ne bi uludo izgubili glavu. Nakon što je preplašene Austrijance zaklonila u svom domu, svoje zatvorenike je poslužila slatkim i vodom.

Kada je srpska vojska zauzela varoš i u Dušanovoj ulici namestila svoj štab, Vuka Popadić je svojih 15 zatvorenika povela i predala srpskoj vojsci. Komandant vojske joj je čestitao na ovom neuobičajnom savladavanju neprijatelja, a sa druge strane i sami Austrijanci su joj bili zahvalni što im je spasila živote.

Spasila stotine srpskih vojnika

Godinu dana kasnije, 1915. godine na Beograd je palo preko 4.000 zrna iz teških austrougarskih i nemačkih topova, dok se na Dunavskom keju i Dorćolu vodila borba do poslednjeg daha u odbrani glavnog grada.

Vuka Popadić je ove teške godine još jednom potvrdila da je najhrabrija Beograđanka u Prvom svetskom ratu, tako što je spasila stotine života srpskih vojnika. Gospođa Popadić je, otvorila privremeno previjalište u Ulici princa Evgenija, a u tome su joj pomogle i sestre Lela i ćerka Jelena.

U ovom previjalištu koje je bilo u samom centru borbe, Vuka Popadić je previla i okrepila više od stotinu teških ranjenika i pomagala im da dođu do bolnice.

Time je ova neustrašiva žena spasila život mnogim vojnicima i svojom nesebičnošću zajedno sa sestrom Lelom i ćerkom Jelenom, postala je članica Udruženja branilaca Beograda.