Nakon što je njen otac, knez Lazar, poginuo u bici na Kosovu, Olivera je postala politički zalog mira između Srba i Osmanlijskog carstva.

Sa samo 16 godina, kao jedina preostala neudata kćerka iz dinastije Lazarević, Olivera je predata sultanu Bajazitu I.

Ovo je bio veliki politički potez njene majke, kneginje Milice, koja je, kako bi spasila preostali deo srpske zemlje, odlučila da uđe u vazalski odnos sa Osmanlijama. U tom trenutku, Olivera je postala deo Bajazitovog harema, a njeno ime postalo je sinonim žrtvovanja za narod i domovinu.

Prema predanju, put iz rodnog Kruševca ka Drenopolju srpski narod je Oliveri posuo ružama. Među stotinama žena u haremu Olivera je postala jedna od četiri sultanove zakonite žene - kadune. Vremenom se između njih dvoje ipak rodila ljubav. Prema postojećim izvorima Olivera je bila „neobično lepa i imala je veliki uticaj na odanog Bajazita“ i uspela da „i u sultanskome haremu održi prvo mesto, i da zadobije i održi ljubav besnog Bajazita“. Svoje “mesto u haremu i sultanovom srcu ona je često koristila da pomogne svome napaćenom narodu i državi. Za sve vreme boravka u haremu Olivera je ostala u pravoslavnoj veri.

Istraživanja i istorijski izvori ukazuju da je imala ključnu ulogu u političkim dešavanjima, čak je posredovala u mnogim važnim pitanjima koja su se ticala Srbije.

Pored toga, veruje se da je uspela da izdejstvuje prenos moštiju svete Petke iz Carigrada, kao i da je pomogla svom bratu, despotu Stefanu, koji je bio nepravedno optužen.

Njene teške životne okolnosti postale su još veće kada je njen muž Bajazit I bio zarobljen od strane mongolskog vođe Tamerlana 1402. godine. Olivera je takođe bila uz njega u zarobljeništvu, ali je preživela, a 1403. godine se vratila u Srbiju.

Nakon povratka, živela je na dvoru svog brata despota Stefana, u Beogradu, gde je nastavila da igra ključnu ulogu kao savetnica i politički posrednik.

Kao visoko obrazovana i politički vešta žena, Olivera je bila veoma poštovana, kako u Srbiji, tako i u osmanskom carstvu.

Njena borba za opstanak srpske države i njen nesebični doprinos očuvanju tradicije i vere učinili su je ne samo herojem svog vremena, već i simbolom političke mudrosti i strateške žrtve.

Posle pada srpske despotovine, Olivera je napustila Srbiju i prema nekim izvorima, njen poslednji period života ostao je misterija. Mesto njenog poslednjeg prebivališta i grob nisu poznati.

Ostatak njenog života obeležen je darom koji je zajedno sa Bajazitom napravila, vezenim pokrovom za kovčeg Svetog Stefana Prvovenčanog, koji se danas čuva u manastiru Studenica.

Žrtvu princeze Olivere za spas naroda i otadžbine posle Kosovske bitke, srpski narod je još za njenog života veoma visoko cenio. Ona je smatrana žrtvom biblijskog karaktera, bogougodnom i hristolikom žrtvom, prinetom iz slobode, ljubavi i poslušanja prema svome rodu i otačastvu.