Udaljen tek nešto manje od deset kilometara od Valjeva, manastir Lelić se nalazi u istoimenom selu. U istom onom selu koje je iznedrilo srpskog vladiku Nikolaja.

Izuzev glavne crkve, koja je posvećena prazniku Prenosa moštiju Svetog vladike Nikolaja Miriklijskog, u okviru manastirskog kompleksa postoji i muzej, koji je posvećen ktitoru. Počev od 1991. godine Crkveni muzej funkcioniše i okviru kuće, koja je bila namenjene sveštenicima.

Legende o Leliću

Iako se ne može sa sigurnošću reći kako je nastao naziv rodnog sela vladike Nikolaja Velimirovića, ipak postoji čak tri narodne legende o tome.

Očekivano, žena čije je ime bilo Lela akter je jedne od tih legendi. Budući da je važila za ženu od ugleda, to po njenom imenu bi nazvano i ovo valjevsko selo.

Druga legenda takođe je donekle očekivana, jer se vezuje uz lelek. Naime, samo selo je prilično sušno. Tako je bilo i u davna vremena, pa nije bilo ništa neobično da se ljudi daju u lelekanje zato što nisu imali dovoljno vode. I selo bi nazvano baš po tom njihovom lelekanju.

Postoji još jedna, izuzetno tužna narodna legenda o tome kako je selo Lelić, po kome je nazvan i manastir, dobilo naziv. U vreme kada je srpski živalj krenuo u drugu seobu, u prvoj polovini 18. veka zbio se jedan tragični događaj. Tadašnji patrijarh, Arsenije Četvrti Jovanović Šakabenda poveo je srpske žene i decu u pravcu Srema. I upravo nadomak ovog sela su osmanski vojnici tu kolonu presreli. Legenda navodi da su svu srpsku nejač tada poklali, što je izazvalo veliku tugu i lelek među preživelima, pa po tom nemilom događaju selo i bi nazvano Lelić.

No, koliko god možda bila tužna i tragična istorija naziva ovog sela, ako je verovati narodnim legendama, selo Lelić je iznedrilo čoveka koji je u svoje vreme bio svojevrsna svetlost za mnoge pravoslavne vernike.

Nastanak svetinje

Nekadašnji episkop Ohridski vladika Nikolaj Velimirović nije krio svoju želju da i njegovo rodno selo dobije crkvu. Želeo je da je izgradi sa svojim komšijama i prijateljima, „Bogu na slavu a celom narodu na koristi“, kako je lepo i iskreno objasnio.

I tako i bi, kada je za to došlo vreme.

U to doba paroh Ćelijski bio je otac Vojislav Stepanović. Upravo on se smatra vođom zbora, na kome su bil iprisutni i mnogi meštani, kojom prilikom su odlučili da upravo vladiki Nikolaju upute molbu da pribavi dozvolu za gradnju crkve u njegovom rodnom Leliću.

Čestiti vladika nije časio ni časa i ubrzo je stanovnike Lelića i pomenutog paroha informisao o tome da je pribavio odobrenje od zvaničnika. U tom pismu je napomenuo ne samo da odobrava inicijativu stanovnika Lelića, nego i da njihovu nameru pohvaljuje.

Isto tako je napomenuo i da će on snositi sve troškove kako oko zidanja same crkve, tako i oko njenog živopisanja. Posebno je zanimljivo pomenuti da je čestiti vladika u tom pismu zamolio da se odabere nekoliko ljudi, koji će voditi računa o tome da posao oko gradnje teče u najboljem mogućem redu.

Koliko je on sam vodio računa o svemu, jasno pokazuje i završetak tog pisma, koje je pisano u Ohridu prvog, odnosno 14. aprila 1927. godine. Na sajtu „Eparhije Valjevske“ navedeno je celo vladikino pismo, a mi ovom prilikom citiramo samo njegov završetak. Tu su jasni uputi za paroha:

„Da nastojavate, s najboljom voljom, da narod primi ovaj posao k srcu, i da ga od srca radite. Da objasnite narodu da ja ne mislim da zidam neku svoju crkvu, niti samo svoju zadužbinu, niti želim da se ona zove po mom imenu, nego da ja žeim da zajedno sa mojim seljanima, Lelićanima, sagradim crkvu Bogu na slavu, a celom svetu na korist. Tako, dakle, da otklonite još unapred svaki zavist, koja bi se eventualno mogla pojaviti pri nepravilnom tumačenju motiva u ovom poduzeću“.

Na parceli koja je bila u vlasništvu Dragomira Velimirovića, vladikinog oca, a koju je on darovao selu, podignut je manastir Lelić.

S proleća 1927. godine je započeta gradnja ove svetinje, a završena s proleća 1929. godine. Počev od 1991. godine, mošti Svetog vladike Nikolaja Ohridskog čuvaju se u lelićkoj svetinji.

(Telegraf)