Po zauzeću Srbije, Turci su mnoge srpske crkve pretvorili u svoje džamije, pa su to hteli da učine i sa dečanskom manastirskom crkvom. Za ovu svrhu dovedena je u Dečane silna turska vojska i mnogo njihovih verskih velikodostojnika sa njihovim poglavarom, da bi taj čin bio što svečaniji.

Da ovo ne bi izazvalo bunu okolnih Srba, Turci su rasporedili svoju vojsku oko manastira i doneli dosta municije, koju su smestili u kulu zvonaru na velikoj kapiji. Glavni vojskovođa sa doglavnicima smesti se u najbolje odaje konaka i onda pozva igumana i monahe i predloži im da se poturče ili u protivnom da odmah napuste manastir.

Pošto su odbili da se poturče, iguman i bratija molili su, preklinjali, plakali, obećavali zlato, samo da Turci ostave manastir na miru, ali ništa nije pomoglo. Turci su ih isteral iz manastira i oni se povukliu isposnice u klisuri više manastira.

Čim su došli, Turci postaviše na kulu zvonaru nad kapijom svoj polumesec sa zvezdom, kao znak poturčenja. To su hteli da stave i na crkveno kube, ali zbog velike visine bez skele to nisu mogli odmah učiniti, pa su ostavili za docnije.

Prema legendi, po isterivanju kaluđera, ostao je u manastiru samo još Sveti kralj, u ćivotu, na koga Turci nisu računali.

Po dogovoru među Turcima, obred pretvaranja crkve u džamiju imao se započeti pred glavnim ulazom u crkvu. Ceo prostor ispred crkve zastrt je ćilimima. U sredini, na počasnim mestima, nalazili su se zapovednik vojske Tatarin i ostali velikodostojnici. Za glavnog verskog starešinu određeno je mesto pred glavnim vratima sa južne strane.

Kada su trube i talambasi oglasili početak svečanosti, vojska spolja radosno jurnu unutra i ispuni sav prostor oko crkve.

Tada verski starešina poče da klanja na svom mestu, ali u tom času zemlja se zatrese i figura lava stražara sa južne strane pored prozora Svetog Georgija otkinu se, pade na glavu verskog starešine i razmrska je. Njegova krv i mozak poprskaše sve velikodostojnike oko njega. Istovremeno prepuknu svod paperte, polomiše se mermerne ploče među grobovima Svetog kralja i Svete Jelene i izbi čudan plamen, koji momentalno obavi crkvu iznutra i spolja i opali Turke koji su stajali uza zid crkveni.

Ovim zbivanjima pridruži se i strašna oluja sa provalom oblaka, munjama i gromovima. Jedan grom udari u polumesec na kuli, zapali municiju u njoj i kula se uz strašnu eksploziju sruši. Sa kulom se sruši i kraljeva palata.

Od provale oblaka Bistrica nadođe od brda do brda, i zajedno sa vodom koja se sjuri niz brdo više manastira, preplavi manastirsku portu i odnese sve što joj se nađe na putu.

U toj katastrofi, prema sačuvanom predanju, nastradalo je mnoštvo Turaka, a vojskovođa Tatarin se spasao čudnim slučajem sa ostatkom vojske, koja se nalazila podalje od manastira. Ali i on je platio glavom, kada je bežeći iz Dečana ulazio u Peć, gde ga je po predanju ubio kapetan Leka Dukađinac, iz osvete zbog njegove namere da dečansku crkvu pretvori u džamiju. Turci su ga proglasili za svoga „sveca“, stavili mu na grob ploču sa natpisom, ozidali mu turbe i palili kandilo na njegovom grobu.

Spomenik sa natpisom uništen je prilikom oslobođenja ovih krajeva 1912. godine, a turbe se srušilo 1926. godine.

Istorija manastira

Koliko je poznato, zadužbina srpskog kralja Stefan Uroš III je nastala u neposrednoj blizini ”srpskog sela zvanog Detčani ” i nazvao ga Dečani. No, odakle ovaj naziv u ovim predelima nekadašnje Srbije?

Naime, u čitavom tom predelu Kosova i Metohije, kod Peći su se nalazile monaške kelije, a narod je često govorio da tu žive ” dobri dedovi ili starci “, koji su se u ovim monaškim kelijama i podvizivali. Pa, kako se pretpostavlja otud i naziv čitavog sela, a istorija manastira beleži i podatak da je Svetom srpskom kralju Stefanu Dečanskom upravo Sveti Sava ” pokazao ” mesto na kome treba da podigne svoju zadužbinu. Poznato je da je Sveti Sava želeo na ovom mestu želeo da podigne svoju zadužbinu, ali nije uspeo u tome.

Prvenstveno je glavna crkva manastira Dečani, kod Peći, Kosovo podignuta kao grobna crkva. Istorija manastira beleži podatak da je radove nadgledao niko drugi do arhiepiskop Danilo Drugi, a da su majstori bili sa Primorja. Radnike je vodio opat crkve Svete Marije na Gurdiću u Kotoru, fra Vito Trifunov Čuča.

Manastir Visoki Dečani je počeo da zida kralj Stefan Uroš III (kasnije Dečanski) 1327, a nakon Stefanove smrti 1331. gradnju je nastavio njegov sin Dušan i Dečani su završeni 1335. godine.