Vetar kao glas predaka i sudbine
Verovalo se da u danima oko Bogojavljenja, Đurđevdana i Velike Gospojine, vetar nosi poruke iz viših svetova, sveta predaka i duhovnih sila. Ako bi devojka pažljivo slušala šuštanje lišća i zviždanje vetra među borovima, mogla je, prema verovanju, prepoznati ime mladića, čuti reč, melodiju ili osetiti znak u duši koji joj pokazuje put.

Kako je izgledao obred
Obred nije bio zvaničan niti svečan. Devojka bi rano ujutru, pre nego što iko iz kuće ustane, krenula tiho do šumskog proplanka u blizini manastira. Tamo bi stajala sama i slušala. Nije smela govoriti, jesti niti piti pre tog trenutka. Nije bilo izgovorene molitve jer se verovalo da je ćutanje najveći oblik obraćanja. Po povratku nije smela pričati o onome što je čula, niti se osvrtati nazad.

Zabeležen običaj u etnološkim zbirkama
Ovaj ritual dokumentovan je u zapisima etnološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, kao deo narodne tradicije jugoistočne Srbije. Povezuje se i sa starim vlaškim uticajima jer priroda u tim krajevima ima posebno mesto u svakodnevnom životu i duhovnosti.

Zašto se običaj izgubio
Urbanizacija, modernizacija i sve manji kontakt sa prirodom učinili su da se ovaj tihi i lični obred gotovo potpuno izgubi. Danas o njemu govore samo najstarije žene iz sela pod Ozrenom, tiho i sa poštovanjem. Neke priznaju da su to radile u mladosti, ali nikada ne otkrivaju šta su čule, jer je to bila njihova tajna.

Učenje iz tišine
Prisluškivanje vetra možda zvuči kao bajka, ali nosi snažnu poruku. U svetu u kome svi govore, a retko ko sluša, običaj da se ćuti pred prirodom i osluškuje njen govor vraća nas suštinskim vrednostima. Devojke koje su to činile nisu tražile čudo, već znak da nisu same u svojim nadanjima.