Od kolevke do starosti, drveni krstić pratio je čoveka kroz život. Nošen oko vrata, u torbi, na prozoru ili iznad uzglavlja, imao je jedno značenje — čuvaj, štiti i podseti na veru.

Drveni krstić, jednostavan i nenametljiv, oduvek je bio prisutan u srpskom narodu. Za razliku od zlatnog ili srebrnog nakita, krstić od drveta se ne nosi zbog lepote, već zbog smisla i zaštite. On je tiha molitva koju ne moraš da izgovoriš, znak da pripadaš i sebi i nečemu višem.

U mnogim srpskim domovima, i danas se može videti mali krstić iznad ulaznih vrata ili kreveta, zakačen za brojanicu, čuvan kao porodična relikvija. Ponekad izrađen od maslinovog drveta donetog iz manastira, ponekad prost, urezan ručno, svaki ima svoju priču.

Krstić kao amajlija

U starim narodnim verovanjima, krst je imao moć da odagna zlo. U momentima bolesti, nesanice ili straha, ljudi su stavljali krstić ispod jastuka ili ga držali u ruci, verujući da će im doneti mir. Novorođenčad su dobijala svoj prvi krstić na krštenju, koji se čuvao kao svetinja. Često se verovalo da krstić „uzima na sebe“ nedaće, pa ako pukne ili nestane, nije slučajno — zaštitio je.

Materijal nije slučajan

Za verujuće, posebno značenje ima krstić napravljen od maslinovog drveta, jer simbolizuje Hristovu blagodat i mir. Ipak, i domaći majstori, naročito u planinskim krajevima Srbije, vekovima su ručno izrađivali male krstiće od bukve, hrasta ili trešnje, materijala za koje se verovalo da imaju posebnu snagu.

Takvi krstići nisu se kupovali, već su se darivali. Poklonjen krstić nosio je deo duše onoga ko ga je napravio ili dao. Zato su često prenošeni s kolena na koleno, kao amajlije koje ne podležu modi, već veri.

Vera u svakodnevici

U narodnoj tradiciji, krst nije bio rezervisan samo za crkvu. Ljudi su krstili hleb pre nego što ga zaseku, krstili se pred put, pred ručak, kad čuju lošu vest ili kad se raduju. Krstić je bio blizu tela, jer je vera bila blizu srca.

I žene koje su nosile narodne nošnje često su imale krstić skriven u naborima odeće ili u nedrima, tik uz kožu. Na slici vidimo upravo takav prizor — nežne ruke u narodnoj nošnji, sklopljene oko drvenog krsta, kao simbol svega što jeste, što je bilo i što dolazi.

Krst kao nit koja povezuje

U vremenima kada se sve menja, mali drveni krstić ostaje isto. Ne traži mnogo, ne svetluca, ali podseća. Na pretke, na molitvu, na snagu koja dolazi iznutra. Za mnoge, on je prva stvar koju ponesu na put i poslednja koju sklope u šaci kad traže mir.

Možda nije skupocen, ali ima neprocenjivu vrednost. I baš zato — traje.