SMOKI, ŠURDA, POLICAJAC SA PETLOVOG BRDA ILI SAMO LEGENDA Život Ljubiše Samardžića nije bio lak, a pred smrt je imao samo jednu želju

Lepote Srbije

20:00

Kultura 0

Legendarni Šurda, Boško s Petlovog brda i tata na određeno vreme rođen je u Skoplju 19. novembra 1936. godine, u porodici rudara, koji su radili u rudniku uglja Jelašnica kod Niške Banje.

SMOKI, ŠURDA, POLICAJAC SA PETLOVOG BRDA ILI SAMO LEGENDA Život Ljubiše Samardžića nije bio lak, a pred smrt je imao samo jednu želju
Alo

 

 

 

Ljubiša Samardžić bio je jedan od najpoznatijih srpskih glumaca, reditelja i producenata, koji je obeležio eru Jugoslovenskog filma. U to vreme bilo je gotovo nemoguće zamisliti neko ostvarenje, a replike koje je izgovarao i dan danas se ponavljaju.

Legendarni Šurda, Boško s Petlovog brda i tata na određeno vreme rođen je u Skoplju 19. novembra 1936. godine, u porodici rudara, koji su radili u rudniku uglja Jelašnica kod Niške Banje.

Prolaziće kroz Srbiju i biće „kičma“ celog Balkana

Imao je nadimak Smoki, a za svoj rad nagrađen je brojnim priznanjima. Njegova životna priča veoma je intrigantna, a neki bi rekli i filmska.

Ovaj slavniglumac detinjstvo je proveo u siromaštvu.

- Otac Drago, radio je u rudniku Jelašnica, pet kilometara od Niške Banje u kojoj smo živeli. Bio je jamski tehničar i svaki dinar male plate krvavo je zarađivao. Težak rad narušio mu je zdravlje i, 1948. umro je. Ostali smo samo sa minimalnom, porodičnom penzijom, od koje se, kako se onda govorilo, nije moglo ni umreti, a kamo li živeti…

Majka je na sve načine pokušavala da se zaposli, ali bez ikakvog uspeha. Počela je da preprodaje stvari, da štrika i da nas od te zlehude zarade izdržava - rekao je 1973. godine za TV novosti, a preneo je Yugopapir.

Rano je ostao bez oca, ali uvek se divio svojoj majci, koja mu je bila najveća podrška, iako je imala mizernu rudarsku penziju.

- Sa devet godina, koliko sam imao kada je otac umro, osetio sam svu težinu nemaštine i kako sam postajao stariji, sve više sam želeo da malo pomognem majci da, nekom usputnom zaradom, povećam kućni budžet. Radio sam, preko školskog raspusta, kod ujaka koji je imao radnju za popravku pisaćih mašina, bio sam portir u hotelu Srbija… Sve to pomagalo je, ali nedovoljno - rekao je tada glumac.

Detinjstvo u siromaštvu

Teško detinjstvo naučilo ga je da je rad jedino sredstvo i način života, te da je neophodno poštovati svaki posao.

- Onda se majka, snalažljiva kako ju je priroda sazdala, setila da bi mogla da otvori poslastičarnicu. U to vreme, u Niškoj Banji radila je samo jedna, što je, preko leta naročito, kada su dolazili gosti, bilo nedovoljno. Počela je da priprema, pored sveg posla koji je imala, majstorski ispit - rekao je pa nastavio:

- Zahvaljujući razumevanju jednog inženjera koji je poznavao našu situaciju i znao da je to jedini način da se prehranimo, ispit je odmah položila. Dobila je majstorsko pismo i u Milenkovićevoj palati, u stvari u hotelu Partizan, našla je lokal - rekao je.

SMOKI, ŠURDA, POLICAJAC SA PETLOVOG BRDA ILI SAMO LEGENDA Život Ljubiše Samardžića nije bio lak, a pred smrt je imao samo jednu želju Alo
 

Mogli smo da počnemo sa radom…

- U novom poslu, ja sam dobio ulogu glavnog fizikalca, glavne radne poluge. Igra sa drugarima, Borom Japancem, Đokom Ćuretom, Batom Šonom, Jugom Sirdljugom, pikanje lopte na Grčkoj livadi, kupanje na Ženevi, tako smo zvali plažu na Nišavi, proredilo se - govorio je glumac.

Težak rad

Kako bi pomogao porodici, odlučio je da se uključi u posao, pa je svakog dana donosio led.

- Svakog jutra skupljao sam prazne džakove i polazio u Albatnicu, kilometar i po udaljenu od Građanske bolnice u Nišu, po table leda. Tovario sam ih na leđa, uvijene u džakove i nosio do tramvajske stanice. A tu, na stanici, čekale su me nove muke. Trebalo je ili prošvercovati led u tramvaj, ili naći konduktera dovoljno mekana srca koji bi mi dozvolio da uđem. Ovi drugi bili su mnogo ređi, tako da sam redovno švercovao led. Naravno, led bi zbog vrućine u tramvaju brzo počeo da se topi i moji paketi su uskoro postajali mali izvori iz kojih su po tramvajskom podu, između letvica, tekli prljavi potočići - rekao je Samardžić rom prilkom.

Nisam voleo da se tučem

Mladalačkog bunta mu nije nedostajalo, te su ga prozvali razbojnikom, ali on i nije voleo da se tuče.

- Putnici su protestovali, kondukter je zaustavljao tramvaj, a kada bi naišla i kontrola – dolazilo je boga mi i do žustrih rasprava pa i tuča…

Ne, nisam voleo da se tučem… Pa ipak, bio me je glas da sam pravi razbojnik. Upisao sam se, u to vreme, čak i u boksersku školu, kod Brace Lozanovića, boksovao sam u drugoj ekipi, u poluteškoj kategoriji, a čest sparing partner bio mi je današnji direktor Lutkarskog pozorišta u Nišu, Cvetičanin - rekao je on.

Poznat po jakom udarcu, često sam dobijao nezahvalnu ulogu vratara na igrankama, u stvari „čistača“ čiji je posao bio da zavodi red i mir, da deli pravdu kavgadžijama. Po nekad sam morao nekoga i da nokautiram - govorio je umetnik.

Velika podrška su mu bili prijatelji, koji su ga redovno čekali na stanici i pomagali mu da utovari ploče leda u tramvaj.

- Kada danas, sa ove distance, čitavo to stanje analiziram, shvatam da je taj moj bunt, to moje impulsivno reagovanje bilo posledica situacije u kojoj smo se nalazili ja i moja porodica. To nije bunt protiv ljudi, nego protiv uslova u kojima sam, rođenjem i sticanjem nesrećnih okolnosti, bio osuđen da živim.

Bilo kako bilo, uz tuču i svađu, ili bez njih, tek ploče leda su svakodnevno stizale na poslednju tramvajsku stanicu. Tamo su me, obično, čekali moji drugari i pomagali da ih prebacim do poslastičarnice. Onda su oni odlazili, na Grčku livadu ili Ženevu, a ja sam počinjao da pravim sladoled - prisetio se Smoki.

Biće bolje...

Kako je vreme prolazilo porodični biznis se razvijao.

- Pamtim to bakarno kazanče, oko koga sam stavljao izlomljeni led prethodno dobro nasoljen, tu smesu koja je tek uz mnogo moga znoja postajala sladoled…

Kada bih sve pripremio, počinjao sam da okrećem točak čiji su se okreti prenosili na žljeb, a sa ovoga na to bakreno kazanče i jednu šipku u njemu koja je mešala smesu…

Mešanje sladoleda obično je počinjalo u deset i trideset a završavalo se u podne da bismo, popodne, imali svežu robu …

Majka je rešila da razvije posao. Pored kolača, sladoleda i limunade, počeli smo da pravimo i prodajemo i kiflice, mleko, belu kafu … Sve to rečeno je kod kuće koja je bila podosta udaljena od poslastičarnice tako da smo, sestra, mali brat i ja, svakog jutra vukli kroz park kante, tepsije, lonce sa nečim …

Naš dan počinjao je vrlo rano, bili smo na nogama već u šest časova, u vreme kada su naši vršnjaci uveliko spavali … Već u devet bio sam umoran i pospan … Pa ipak, živelo se. Para je bilo ne mnogo, ali više nego ranije kad smo svi bili bez posla - objasnio je tada glumac.

Rudarski hleb je težak

On je iz bede u kojoj je živeo uspeo da izvuče samo najbolje, te da nikada ne skrene s pravog puta, upravo taj put ga je učinio jednom od najvećih legendi koju je srpska kinematografija imala.

- Ja sam u stvari čovek iz rudarske porodice, koji smatra da je taj rudarski hleb zaista težak. Znam da sam kao dete upamtio nešto veoma značajno, a to je poštovanje čoveka po svaku cenu i požrtvovanje za svakoga. Uvek sam u igru unosio srce i iskrenost, želeći po svaku cenu da mi se to vrati. Na sreću, ta moja iskrenost je bila presudna da imam veliki, ogroman kredibilitet autora i kod kolega - govorio je Samardžić.

Koliko padeža znaš?

Glumca težak život nije sprečio da upiše glumu, a u jednom intervjuu, na šaljivo pitanje novinara koliko padeža je znao kad je otišao na studije u Beograd, Ljubišai je, takođe na šaljiv način, odgovorio: Četiri.

Ovaj odgovor nasmejao je sve prisutne, jer je priznao da je za ostala tri saznao kada je došao u Beograd.

Nadimak

Šira publika upamtila ga je po nadimku Smoki, koji je dobio zbog uloge. Samardžić je u ostvarenju slovenačkog reditelja Bostjana Hladnika.

Odigrao je više od sedamdeset filmova različitih žanrova, tokom trideset godina karijere, glumio je glavne i sporedne uloge. Pored mnogobrojnih nagrada, za životno delo dobija nagradu AVNOJ (1988), nagradu Pavle Vuisić(1995) i nagradu Akademije Ivo Andrić (2005) za uloge u jugoslovenskoj kinematografiji.

Porodica

Ljubiša Samardžić preko 50 godina bio je u braku sa Mirjanom koja je devet godina bila mlađa od njega, a jednom prilikom otkrio je i kako su se upoznali:

- Upoznao sam je na Bledu gde sam služio vojsku, a ona došla sa porodicom na letovanje. Bilo joj je 17 godina, meni 26. Kad sam shvatio da ispred sebe imam inteligentnu osobu koja u meni pokreće ljubav i strast, pokušao sam da je osvojim svim silama. Bilo je teško jer je ona smatrala da su glumci boemi. I njen deda, protojerej sremsko-mitrovačke crkve, govorio joj je: “Jao, dete. Pa gde glumac?” Ali, voljom, upornošću i ljubavlju uspeo sam da je osvojim - izjavio je Samardžić koji je opisaoi njihov bračni život:

I tako dve godine. Venčali smo se 3. jula 1966, zatim smo dobili Dragana i Jovanu. I sve ovo vreme ona me osmesima ispraća i dočekuje. Mira je stub kuće, moj oslonac i velika pomoć u realizaciji svih filmova i serija. Kakva je naša veza danas, posle toliko godina, rečito govori naše buđenje, kada se utrkujemo ko će pre da donese jutarnju kafu u krevet. Uz izležavanje i gustiranje kafe, i vesti od kojih nam se diže kosa na glavi, razmenjujemo misli uz najčešće suprotne stavove i komentare. Ta nesvakidašnja ljubav, prisnost, poštenje, ta brižnost, to je samo naše - govorio je slavni glumac.

Smrt sina

Godine 1990. Siniša i njegov sin Dragan, koga su zvali Gaga, osnovali su producentsku kuću Cinema Design. Poslovni zalet prekinula je Draganova teška bolest. Gaga je preminuo u 34-oj godini života od leukemije sa kojom se čitava porodica Samardžić borila do poslednjeg momenta njegovog života.

- Sve smo učinili da pobedimo tu opaku bolest. Supruga Mira stalno se brinula o njemu, a ja sam danonoćno radio, snimao i slao novac klinici u Londonu. Da sam dopustio da me bol sruši, možda se nikad ne bih latio režije “Nebeske udice”. Svestan sam da je moja priroda hazarderska, neukrotiva, da nosi rizik, ali bio sam siguran da ću svojim instinktom i upornošću snimiti ozbiljan film o bombardovanju Beograda onako kako sam ga ja doživeo. Bombardovanje je pogoršalo stanje našeg sina, a i briga o njegovo dvoje male dece uvela nas je u novu agoniju.

Za našu kuću najveća nagrada ovom filmu nije bilo ni učešće na Berlinskom festivalu 2000, ni njegova prodaja velikim svetskim televizijskim centrima, nego trenutak u kojem je naš bledunjavi sin, posle prve projekcije, sve to predvideo i iz kreveta nam ponosno šapnuo: “Film će ti ući u takmičarski program Berlina! - rekao je Ljubiša kog je smrt sina slomila, povodom premijere pomenutog ostvarenja i dodao:

- Kad je Gaga odlazio, mislio sam da neću izdržati i da će mi uskoro doći kraj. Mira me prenula i trgnula, jer je bila svesna da sam moralno pao, smršao, izgubio volju za bilo čime. Govorila mi je: “Čoveče, život je smrt, upamti to! Nastavi da radiš jer ćeš u tome naći smisao opstanka”. Bila je u pravu. Šteta što nije završila psihologiju - otkrio je glumac.

Smrt

Podsetimo, Ljubiša Samardžić preminuo je u Beogradu, 8. septembra 2017. godine, u 81. godini.

- Do poslednjeg dana sam sa njim šetala i brinula se o njemu na jedan poseban način. Kada brinete o nekom sa ljubavlju, onda to nije nešto što bi se moglo opisati. Možete da mislite samo kako izgleda kada neko odlazi, a vi ne znate šta u tom trenutku da radite. I gledate kako odlazi neko koga volite 53 godine. Predosećala sam, to je izgledalo tako. Sin nam je umirao na sličan način. Ljubiša je bolovao dugo i smrt nije došla iznenada. To je jedna agonija koja je trajala", rekla je supruga pokojne legende - rekla je Ljubišina supruga Mirjana.

Po sopstvenoj želji glumac je kremiran i njegova urna nije položena u Aleji zaslužnih građana, već na drugom delu groblja. Ljubiša je na samrti imao jednu želju, koju mu je porodica ispunila, a to je da počiva u porodičnoj grobnici, pored sina Dragana Gagija Samardžića.

Manastir Lešje

MANASTIR LEŠJE Malo ko zna za njega a čuvar je čestice Časnog Krsta i vrednih relikvija, evo priče o ovom svetom mestu

Kultura

21:00

21 jun, 2024

Manastir Lešje udaljen je desetak kilometara od Paraćina, nedaleko od glavnog puta prema Zaječaru. Lešje pripada Eparhiji kruševačkoj. Ime je dobio po leskovoj šumi koja je iskrčena u podnožju brda Baba, koje se naslanja na planinu Rtanj. O istorijatu Lešja svedoče retki pisani izvori koji se čuvaju u ruskom državnom muzeju u Moskvi i na Svetoj gori u Hilandaru.

Komentari(0)

Loading