AMANET I PROKLETSTVO PETRA PETROVIĆA NJEGOŠA: Umro je u 39. godini, a njegova majka je strogo naredila DA NIKO NE KUKA
Ove godine su se navršile 172 godine od smrti vladike Radeta ili Petra Petrovića Njegoša. Tom prilikom se sećamo njegovog života, ali i prerane smrti
Kada pričamo o smrti, nju nikako ne možemo povezati sa Njegošem, jer je on i njegova reč ono što lebdi nad Srbijom i Crnom Gorom i danas, nakon 172 godine od njegovog upokojenja.
Kada pričamo o Njegoševoj smrti, često se priča i počinje i završava njegovom rečenicom: "Imao se rašta i roditi".
Ali kako je došlo do toga da Radoje postane vladika i vladar Crne Gore?
Možda vas zanima:
Dokaz da je Njegoš spavao sa ženom stoji u ovim rečima: Mantija nije bila prepreka za dame, a celibat mu je teško padao
Tekst ove, za mnoge, najlepše ljubavne pesme, prvi put je objavljen u Bosanskoj vili 15. januara 1913. godine. Objavio je Pavle Popović pod nazivom "Jedna nepoznata Njegoševa pesma"
Kada je umro, Petar Petrović Njegoš imao je samo 37 godina: 10 meseci kasnije otvorili su sanduk i evo šta su zatekli
"Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi," su upravo Njegoševe reči koje vladiku Rada i dan danas najbolje opisuju. On je rođen da doveka živi.
Možda vas zanima:
Dokaz da je Njegoš spavao sa ženom stoji u ovim rečima: Mantija nije bila prepreka za dame, a celibat mu je teško padao
Tekst ove, za mnoge, najlepše ljubavne pesme, prvi put je objavljen u Bosanskoj vili 15. januara 1913. godine. Objavio je Pavle Popović pod nazivom "Jedna nepoznata Njegoševa pesma"
Kada je umro, Petar Petrović Njegoš imao je samo 37 godina: 10 meseci kasnije otvorili su sanduk i evo šta su zatekli
"Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi," su upravo Njegoševe reči koje vladiku Rada i dan danas najbolje opisuju. On je rođen da doveka živi.
Možda vas zanima:
Dokaz da je Njegoš spavao sa ženom stoji u ovim rečima: Mantija nije bila prepreka za dame, a celibat mu je teško padao
Tekst ove, za mnoge, najlepše ljubavne pesme, prvi put je objavljen u Bosanskoj vili 15. januara 1913. godine. Objavio je Pavle Popović pod nazivom "Jedna nepoznata Njegoševa pesma"
Kada je umro, Petar Petrović Njegoš imao je samo 37 godina: 10 meseci kasnije otvorili su sanduk i evo šta su zatekli
"Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi," su upravo Njegoševe reči koje vladiku Rada i dan danas najbolje opisuju. On je rođen da doveka živi.
Rade se rodio u Njegušima 1813. godine, od oca Toma čiji je brat bio vladika Petar I, bogat i moćan čovek.
Sam stric Petar I je imao jaku želju da ga upravo bratanac Rade nasledi, pa ga je pripremao i školovao od ono svog "malo" znanja što je imao i bogate biblioteke koju je posedovao. To neformalno školovanje Petra Petrovića Njegoša odrazilo se na njegov humor, prizemnost koja je izbijala iz svake njegove reči.
Tako, na primer, jednom prilikom kada je kaluđer u crkvi Svetog Petra u Rimu pokazivao vladici lance kojima je sveti Petar bio vezan, u našem narodu poznate kao časne verige - vladika je uzeo lance u svoje ruke i počeo ih rastezati govoreći: "Ala su ga dobro vezali!" Kada ih je vratio u ruke zađučenog kaluđera koji je zbunjeno pitao: "Zar ih neće Vaša Svetost celivati?" Vladika je rekao: "Crnogorci ne ljube lance!".
Nakon što je njegov stric Petar I, umro, 1830. godine, Petar Petrović Njegoš je zamonašen. Imao je samo 17 godina i postaje vladar Crne Gore.
Kažu da se toliko trudio na konsolidaciju prilika, aktivno je radio na diplomatskom planu, vodio borbe sa Turcima, gradio saobraćajnice, podizao prosvetu, oformio senat i gvardiju, sve u cilju da stvori modernu državu.
U jeku njegove vladavine dobija tuberkolozo i dve godine kasnije, u 39oj godini umire.
Amanet i prokletstvo
Pred sam kraj svog života, sasvim nesvestan da će se smrt tako brzo desiti, Njegoš je naredio da se na Lovćenu, na Jezerskom vrhu podigne skromna kapela, crkvica posvećena Svetom Petru Cetinjskom, njegovom stricu. Tražio je da tu bude i on sahranjen, bez mnogo pompe i ceremonije.
vikipedija
Kako je iznenada umro u 39 godini, njegov amanet nije odmah ispunjen jer su se Crnogorci plašili da bi Turci mogli da dođu do Lovćena i oskrnave njegove posmrtne ostatke. Zato je prvo sahranjen u cetinjskom manastiru.
Tek četiri godine kasnije ispunjena je njegova velika želja i vladika crnogorski je sahranjen na Lovćenu.
Iako se činilo da je Njegoš našao svoj mir, ipak zla vremena su opet kucala na vrata.
Tokom Prvog Svetskog rata, Austrougari su žestoko bombardovali Lovćen i kapelu verovatno znajući sa važnost koju su Srbi i Crnogorci pridavali ovom mestu. Nakon Mojkovačke bitke i okupacije 1916. godine, Austrougari su oskrnavili Njegošev grob i naredili da se ostaci opet prenesu na Cetinje.
Prema nekim zapisima, iskopavanje Njegoševih kostiju izvršeno je krišom, noću, a kako su grob kopali vojnici, mnoge kosti su zbog nepažnje izgubljene. Priča kaže da je jedan austrijski vojnik, poreklom Srbin, kasnije u razrušenom grobu pronašao tri koščice, čuvao ih kroz ceo rat i tek posle dostavio na Cetinje.
Poraz u ratu osujetio je Austrougare u nameri da Lovćen pretvore u spomenik svoje države. Crna Gora se našla u novoformiranoj državi jugoslovenskog naroda, a kralj Aleksandar Karađorđević je naredio obnovu kapele i po drugi put, ispunjavanje Njegoševog amaneta.
Sve što je ostalo od stare kapele uzidano je u novu, a onda je bila identična kopija prvobitne crkvice. Svečani prenos Njegoševih kostiju obavljen je 21. septembra 1925. godine, a činu je prisustvovao i kralj Aleksandar Karađorđević koji je lično učestvovao u unošenju kovčega u obnovljenu kapelu. Naročito simpatično danas deluje priča da su, za ovu priliku, Crnogorci do Lovćena napravili put kako bi kralj Aleksandar njime mogao da prođe do kapele, piše Istorijski zabavnik.
Reči njegoševe majke na njegovoj sahrani:
"Braćo Njeguši, Sokolovi Crnogorci! Nije lijepo što činite, što kukate i plačete za Vladikom. Nijesam ja njega rodila niti za kukanje, niti za plakanje, već sam ga rodila o dobru imena vašega i SRPSKOGA.
Vazda sam bila i sada sam najsrećnija majka, kada mi je Bog darivao, tebe moj vazda najmiliji sine. Bio si najljepši među najljepšima, ne samo tijelom nego i dušom.
A za vaistinu Božju ja, tvoja majka, za tobom nikad neću zaplakati, jer kada bih to učinila ja ne bih bila tvoja prava majka. Trebaju da plaču majke koje rađaju izdajnike i pogani ljudske, a ne ja. Prosta ti sine, materinska rana, prosto ti SRPSKO MLIJEKO KOJIM SAM TE PODOJILA.
Slava Bogu koji mi te tako lijepog darivao i tako lijepog i mladog uzeo, bar će i On sine moj, od tebe imati šta da vidi."
Zašto se ognjište nikada nije gasilo: Oganj kao sveto mesto doma, ulaz za duše i najstariji bog u srpskoj religiji
U tradicionalnim srpskim kućama, ognjište nije bilo samo mesto za kuvanje – bilo je centar sveta. Vatra se nije gasila bez molitve, pepeo nije iznošen bez reči, a oganj se poštovao kao živo biće.
Zašto se verovalo da sova “zove” mrtve: Noćne ptice u srpskoj mitologiji i njihova uloga u životu i smrti
U narodnom predanju Srba, sova nije bila samo ptica noći – već tihi glasnik onostranog. Ako se oglasi iznad kuće, naročito u ponoć, verovalo se da “neko mora poći” ili da duša luta bez mira.
Ko su bili Vetrenjaci: Nevidljiva bića iz srpskih planina koja su donosila bolest, šapat i inspiraciju
U narodnim verovanjima srpskog naroda, posebno u planinskim krajevima, verovalo se da kroz vetar prolaze nevidljiva bića – Vetrenjaci. Oni nisu ni dobri ni zli, ali njihov dah može doneti i pesmu i ludilo.
Zašto su žene u Levaču stavljale crvenu vunu pod prag kada dete krene u školu: Vuna kao amajlija i glas predaka
U selima Levača, početak škole bio je više od koraka ka znanju – bio je trenutak kada se dete izlaže svetu. Zato su majke i bake stavljale crvenu nit vune pod prag – da dete ostane bistro, zdravo i vezano za dom.
Konj u srpskom predanju: Sveti pratilac ratnika, vodič duše i životinja koja vidi ono što ljudi ne smeju
U staroj srpskoj mitologiji, konj nije bio samo jahaća životinja, već posrednik između svetova. Verovalo se da vidi duhove, oseća smrt i ponekad vodi dušu na onaj svet – tiho, bez pitanja.
Komentari(0)