Najraniji hrišćani, oni koji su živeli u apostolskim vremenima, dakle, tokom prvog stoleća nove ere, molili su se stojeći
Najraniji hrišćani, oni koji su živeli u apostolskim vremenima, dakle, tokom prvog stoleća nove ere, molili su se stojeći. Čini se da se već tada smatralo da je sedenje u prisustvu Boga nedolično i neprilično.
Zanimljivo je da je jedan od najvažnijih zapadnih ranohrišćanskih pisaca, Tertulijan, imao isto mišljenje kada je stvarao krajem II i početkom III veka. On kaže: “Ako nije pristojno sedeti pred onim, koga treba poštovati i koga poštujemo, to je sasvim neblagodarno sedeti pred licem Boga živoga, pred kojim stoji anđeo što se moli - sveštenik”.
Crkva na Istoku vremenom je ovom običaju dodala i posebna značenja, pa se tako danas kaže da se stajanjem simbolizuje Hristov vaskrs i naše oslobađanje od greha i od pada u greh.
Možda vas zanima:
Letnja slava u šljiviku: Kako su se nekada slavile Presvete, Ognjena Marija i Ilindan u selima Srbije
U avgustu, kad šljive počnu da zru, a zemlja miruje pred jesen, srpska sela obeležavala su letnje slave pod vedrim nebom – često u šljiviku, pod krošnjama koje su svedočile i molitvama i veselju. Ove slave nisu bile samo verski čin – one su bile i zavet, i porodični sabor, i kolektivna molitva naroda koji je znao da živi u ritmu prirode.
Crkva koju je podigla žena despota: Sretenjski hram u Krušedolu – tiha zadužbina Angeline Branković
U senci slavnog manastira, na uzvišenju kraj voćnjaka, stoji skromna bela crkva koja krije veliku priču o jednoj ženi, njenoj veri i istoriji koje se više niko ne seća naglas
Možda vas zanima:
Letnja slava u šljiviku: Kako su se nekada slavile Presvete, Ognjena Marija i Ilindan u selima Srbije
U avgustu, kad šljive počnu da zru, a zemlja miruje pred jesen, srpska sela obeležavala su letnje slave pod vedrim nebom – često u šljiviku, pod krošnjama koje su svedočile i molitvama i veselju. Ove slave nisu bile samo verski čin – one su bile i zavet, i porodični sabor, i kolektivna molitva naroda koji je znao da živi u ritmu prirode.
Crkva koju je podigla žena despota: Sretenjski hram u Krušedolu – tiha zadužbina Angeline Branković
U senci slavnog manastira, na uzvišenju kraj voćnjaka, stoji skromna bela crkva koja krije veliku priču o jednoj ženi, njenoj veri i istoriji koje se više niko ne seća naglas
Možda vas zanima:
Letnja slava u šljiviku: Kako su se nekada slavile Presvete, Ognjena Marija i Ilindan u selima Srbije
U avgustu, kad šljive počnu da zru, a zemlja miruje pred jesen, srpska sela obeležavala su letnje slave pod vedrim nebom – često u šljiviku, pod krošnjama koje su svedočile i molitvama i veselju. Ove slave nisu bile samo verski čin – one su bile i zavet, i porodični sabor, i kolektivna molitva naroda koji je znao da živi u ritmu prirode.
Crkva koju je podigla žena despota: Sretenjski hram u Krušedolu – tiha zadužbina Angeline Branković
U senci slavnog manastira, na uzvišenju kraj voćnjaka, stoji skromna bela crkva koja krije veliku priču o jednoj ženi, njenoj veri i istoriji koje se više niko ne seća naglas
Važnost stajanja u pravoslavnoj crkvi toliko je velika da postoje dani kada nijedan drugi položaj nije dozvoljen i kada ne sme ni da se kleči. Pravilo je da se redovno nedeljom, kao i u dane od Uskrsa do Duhova, ne kleči već verni u te dane treba da se mole stojeći.
Naravno, Crkva dopušta da se sedi (ako se ima gde) u nekim prilikama, ali ovo uglavnom važi samo za stare ljude, bolesna i trudnice. Međutim, crkveni ustav dopušta i propisuje da se za vreme izvesnih bogosluženja može sedeti. Kad se čitaju katizme, sedalni, prolozi ili sinaksari Crkva dopušta svom narodu da sedi, da bi oni koji se umore u prethodnim delovima bogosluženja, mogli pažljivo slušati ono, što se čita ili poje i sedalnima, katizmima itd.
Sve ovo važi za pravoslavne hrišćane. Sa druge strane, rimokatolici sede tokom mise odn. liturgije. Ta praksa je po svemu sudeći na Zapadu nastala u najranijim vremenima, u svakom slučaju tokom prvog milenijuma. Misa počinje sedenjem zato što je to srednja tačka između druga dva položaja, stajanja i klečanja.
Uglavnom, sedi se tokom prva dva čitanja mise, kao i nakon čitanja jevanđelja, dok đakon sprema evharistiju za pričest, kada nastupa vreme velikog iščekivanja svete tajne. Kada je sveštenik spreman, svi ustaju na noge.
Na noge se ustaje i tokom drugih važnih momenata mise, kao što je molitva “Gospodi, pomiluj”; ovim činovima višestrukog sedanja i ustajanja naglašava se poštovanje Isusa Hrista, a rezon na Zapadu je verovatno takav, da smatraju da se neprekidnim stajanjem smisao tog čina rasplinjuje. Pritom se sedenjem izbegava zamaranje i omogućava koncentracija prilikom čitanja svetih spisa i propovedi.
Nakon čitanja Simbola vere, rimokatolici opet ustaju… da bi klekli. Ponovo, simbolika je ovde ista kao i kod nas: u pitanju je potpuna predaja Bogu, poniznost, pokoravanje, priznavanje krivice, kajanje, molba za oproštaj grehova. Od tog trenutka, tokom većeg dela ostatka mise vernici će ostati na kolenima jer se očekuje “dolazak” Isusa Hrista.
Ne zaboravite, i rimokatolici i pravoslavni veruju da je Hrist realno prisutan u hlebu i vinu kojima se vrši pričest; doduše, Pravoslavna crkva smatra da se hleb i vino i fizički i duhovno transformišu u telo i krv Hristovu (naravno, kako se to odigrava i kako je to moguće, božanska je misterija), dok Katolička crkva smatra da se transformišu samo suštinski i duhovno a da fizički to i dalje ostaju hleb i vino.
POTEGAO PIŠTOLJ NA KOLEGU, SVEČANO OTVORIO WC NA SPLAVU: Filmska životna priča Pavla Vuisića, ostavio čak TRI TESTAMENTA
Ljubav našeg naroda prema Pavlu Vuisiću kao glumcu proporcionalna je našoj potpunoj neupućenosti u njegovu biografiju, privatni život, politička gledišta i svetonazor, depresiju koju je lečio alkoholom, i njegovu omrazu prema glumi.
Mihajlo Pupin – dečak iz Idvora koji je pravio svoje prve izume
Pre nego što je postao svetski poznat naučnik, pronalazač i profesor na Kolumbija univerzitetu, Mihajlo Pupin bio je radoznali dečak iz banatskog sela Idvor. Njegovo detinjstvo bilo je ispunjeno igrom, ali i neutaživom željom da otkriva kako stvari funkcionišu.
Tkački razboj – kako se nekada tkala toplina doma
Na drvenom okviru, među nitima i predivom, nekada se stvarala ne samo tkanina, već i priča. Tkački razboj bio je srce mnogih srpskih domaćinstava – mesto gde su vešte ruke žena pretvarale vunenu i lanenu nit u ćilime, ponjave i prekrivače. Zvuk drvenih delova koji se sudaraju, ritam nožne pedale i miris prirodnog vlakna bili su deo svakodnevice u skoro svakoj kući.
Od Nemanje do poslednjeg cara – priča o lozi Nemanjića
Vladarska porodica koja je oblikovala srednjovekovnu Srbiju, ostavila manastire, zakone i carstvo koje je sijalo na Balkanu.
Naši stari nikad nisu SKLANJALI MRVICE SA STOLA "GOLOM RUKOM", a hleb su UVEK DELILI: Narodna verovanja o prizivanju BOGATSTVA i teranju SIROMAŠTVA S PRAGA
Narodna verovanja u Srbiji prizivaju sreću i blagostanje kroz običaje i zabrane. Običaji se prenose generacijski kao deo kulturnog nasleđa srpskog naroda.
Komentari(0)