U selima zapadne Srbije, nakon sahrane muža, žena je prvi put izlazila iz kuće bosa, ćutke i bez pogleda unazad. Verovalo se da tako skida sa sebe žalost i čisti prag od tuge koja ne pripada njenoj duši.
U selima oko Krupnja, žene su ručno šile rukavice od kozje kože – ali ne za prodaju. Pravljene su za dečake koji prvi put zimuju na planini, uz tihe molitve da im ruke ostanu jake, čiste i vredne.
U selima istočne Srbije, žene su jednom nedeljno kuvale čaj od bosiljka, nane i koprive – ne za piće, već za kuću. Tim čajem su prskale ćoškove i pragove, verujući da tako čiste dom od uroka, bolesti i teških reči.
U homoljskim selima, kada bi dete plakalo bez prestanka, a lek ni molitva nisu pomagali, starije žene bi tiho zakopavale nož ispod kolevke – verujući da će preseći senku koja je ušla s porođajem ili iz sna.
U zabačenim selima Pčinje, kad neko iz kuće sanja teško, žene i danas u tišini ostavljaju čašu vode sa solju kraj vrata. Voda ne služi za piće, već da „pokupi senku“ – nevidljivu silu koja ulazi kroz san.
U narodnim verovanjima Srba, svako drvo ima duh – a neka stabla imaju i dušu. Seći ih bez reči značilo je uvrediti prirodu, a ako sama padnu – verovalo se da nose poruku iz sveta predaka.
Nekada se u zabačenim selima Homolja od ostataka pasulja pravilo novo jelo – „gnjec“. Gusto, hladno, pomalo slatkasto, a posno i zasitno. Danas se gotovo niko ne seća da je postojalo.
U tradicionalnim srpskim kućama, ognjište nije bilo samo mesto za kuvanje – bilo je centar sveta. Vatra se nije gasila bez molitve, pepeo nije iznošen bez reči, a oganj se poštovao kao živo biće.
U narodnom predanju Srba, sova nije bila samo ptica noći – već tihi glasnik onostranog. Ako se oglasi iznad kuće, naročito u ponoć, verovalo se da “neko mora poći” ili da duša luta bez mira.
Narodna verovanja postala su deo tradicije, koja se prenosi sa kolena na koleno.
Stara kuća u Malom Crniću bila pred rušenjem, a onda je bračni par Repaja odlučio da od nje naparvi sebi svoju predivnu oazu mira.
Njena korica je savršeno hrskava, dok je unutrašnjost bogata i sočna zahvaljujući nadevu od sira, jaja, pavlake i kačkavalja.
U srpskoj tradiciji, avgust je mesec kada biljke “daju sebe do kraja” – ali samo ako ih obereš u pravo vreme i osušiš u hladovini
Najveći trubački spektakl Balkana gde muzika, tradicija i veselje ne prestaju
Ovogodišnja čuvena i tradicionalna Pršutijada u zlatiborskom selu Mačkat biće održana od 14. do 16. februara u porti crkve Svetog Proroka Ilije . Zlatiborska Pršutijada datira od 2001. godine kada je u crkvenom domu u Mačkatu održana izložba na prvom Sajmu užičke pršute kako je tada manifestacija nazvana, da bi kasnije dobila sadašnji popularni naziv.
U čačanskom selu Žaočani, meštanke su se udružile iz tri podjelička sela i osnovale Udruženje „Ljubav na seoski način", a u seoskom Domu kulture uz podršku Centra za negovanje tradicije organizovano je lutkarsko pozorište na kome su nastupali glumci iz Kragujevca.
U selima između Despotovca i Rekovca, žene su spremale posebnu zimnicu od zelene paprike, belog luka i brašna. “Ljutina” se nije mazala – već grabila kašikom, služila uz vruću proju i čuvala u podrumu kao oštar znak prave zime.
Šupljikavi, vazdušasti i slasni uštipci uvek su dobra ideja za ukusan doručak posle kojeg niko u kući ne ostaje gladan
Hrskave korice i sočan, voćni fil čine je ukusnijom čak i od baklave
Kačkavalj i pavlaka daju joj poseban ukus i sočnost.
Drevni manastir Kumanica, na sjeničko-pešterkoj visoravni u blizini granice sa Crnom Gorom bio je značajan duhovni centar. Posvećen je Svetom arhangelu Gavrilu. Mnogi ga smatraju Ostrogom s ove strane.
Tursko kupatilo Amam kulturno-istorijski spomenik grada Vranja nalazi se u Gornjoj Čaršiji, jednom od najstarijih delova grada.
Postoje tačke na mapi Srbije gde ni korak ne odjekne, ni vetar se ne čuje – a narod veruje da se tamo “čuje ono što je u tebi”
Manastir Prepodobnog Prohora Pčinjskog, koji se nalazi 30 kilometara južno od Vranja, danas obeležava 950 godina postojanja i sedam vekova od upokojenja kralja Milutina, koji ga je u 14. veku obnovio.
Verovanje u moć drveća staro je koliko i čovečanstvo. Nekad su se i njima podizali hramovi, a ljudi su se molili za zdravlje i sreću.