U narodnom verovanju, duvanje maslačka nije samo igra. Ako vetar ne duva, a neko duva maslačak – verovalo se da želja ne zna kuda da ide. Tada se može vratiti onome ko nije bio spreman da je primi.
Sveti Vasilije Ostroški poznat je kao čudotvorac
U jednoj od najtiših knjiga srpske književnosti, „Lirika Itake“, Crnjanski ne opisuje mesto, već osećanje – ne zavičaj, već trag koji ostaje u čoveku kad ode. U tom tekstu, selo nije prostor, već rana, uspomena i neizgovorena reč.
U narodnoj tkanini, svaki konac ima svoje mesto – osim jednog. U nekim selima centralne Srbije, žene su ostavljale jedan kraj konca nedovezan, pušten da visi sa razboja pored kolena. Verovalo se da ta nit nosi ono što se u tkanju ne izgovara, ali se mora pustiti.
U pojedinim selima centralne Srbije, naročito u Levaču i Pomoravlju, postoji zaboravljen običaj sadnje „prazne zemlje“ – saksije bez semena. Verovalo se da zemlja može primiti ono što ljudi ne umeju da kažu naglas, i da će „izrasti onda kad reč bude spremna“.
U narodnim predanjima istočne Srbije i Potisja, ptice nisu bile samo simbol proleća – već i glasnici iz sveta neizgovorenog. Ako neka od njih sleti blizu čoveka, a ne peva niti beži, verovalo se da to nije slučajno. To je poziv da se zastane, pogleda u sebe – i oslušne ono što se ne izgovara.
Monah Arsenije, koji je na Ostrogu proveo više od pola decenije, tvrdi da se tamo dešavaju mnogo veća čuda o kojima se vekovima priča i da ih je, zapravo, sve više!
U srpskom narodnom predanju postoje senke koje se ne vide, ne govore i ne plaše – ali ulaze kroz otvorena vrata kuće kada svi spavaju. Ostaju dok ne polože težinu. Ako ih osetiš tri noći zaredom – nešto u tebi više nije tvoje.
U nekim krajevima Srbije, verovalo se da u prvim danima avgusta zmije dobijaju „jezik“ i mogu da izgovore rečenicu. Ko ih čuje – pamti reč ceo život, ali s njom nosi i težinu.
Zaboravljeno srednjovekovno žitije o svetom Mardariju krije elemente mitske naracije, predanja o božanskoj pravdi, prirodi i senkama koje govore – što ga čini jedinstvenim spojem duhovnog i epskog.
U narodnom verovanju, detelina sa četiri lista nije amajlija sama po sebi. Snaga joj dolazi u trenutku branja. Verovalo se da ako je uzmeš kad je obasja sunce – sreća se raspe. Ako je ubereš u senci – ona ostaje uz tebe.
U Beogradu živi jedna posebna vrsta rođenih Beograđana koji neospornu činjenicu da su se rodili u ovom gradu, a ne negde drugde, smatraju čisto plemićkom titulom!
U narodnoj tradiciji, maj je mesec pun života, ali i pun znakova. Verovalo se da ako se dugo gleda u mlad mesec u maju, a pri tom se nešto pomisli ili izgovori – to se ne zaboravlja. Ne od strane čoveka, već od strane neba.
U srpskoj narodnoj tradiciji, dren ubran pre nego što sazri nije za jelo – već za čuvanje. Tokom jula, prve grančice drena stavljaju se na prozor, gde, verovalo se, „vezuju zdravlje za kuću“ dok leto ne prođe i plod ne sazri.
U srpskoj narodnoj tradiciji, 30. jul – praznik Ognjene Marije – smatran je jednim od najopasnijih dana u godini. Tog dana se vatra ne pali bez tišine, voda se ne nosi bez šapata, a u kući se ne viče. Verovalo se da Ognjena Marija „čuje kroz dim i kazni kroz vatru“.
U srpskoj narodnoj tradiciji, zmija domaćica nije bila neprijatelj, već zaštitnik. Leti, kada se češće pojavljuje u dvorištima, postojali su posebni običaji kako je zadržati blizu – ali ne u kući. Jedan od njih bio je prelivanje praga vodom od zdravca.
U narodnim običajima, pelin je važio za jednu od najmoćnijih biljaka. Leti, naročito oko Ilindana, pelin se nije smeo brati bez potrebe. Verovalo se da tada biljka „prelazi u čuvara“, i da uzvraća onome ko je uzme iz loše namere ili sa slabim telom.