U narodnom predanju Srba, glava nije bila samo telesni deo, već svetinja. Verovalo se da duša ne silazi u grudi, već ostaje iza čela – i zato se lobanja poštovala, čuvala, a ponekad i zakopavala odvojeno.
Pre nego što je hrišćanstvo zauzelo centralno mesto u duhovnom životu Srba, naši preci su verovali da vreme ima svoje lice, dušu i moć. Dan je bio otac svetlosti, Noć majka snova, a Mesec – brat koji ćuti i pamti.
U narodnom verovanju Srba, biljke nisu bile samo ukras ni lek – već živa bića s dušom. Neke su imale moć da prenesu molitvu, druge da čuvaju kuću, a treće da “zatvore” bolest. Najpoštovanije među njima bile su dren, zdravac, bosiljak i pelin.
U staroj srpskoj tradiciji, svaka kuća imala je svog „domaćeg“ – nevidljivog duha koji čuva ognjište, porodicu i mir. Poštovan tiho, hranjen simbolično, ovaj duh je bio prvi znak da je kuća živa – i prvi koji bi nestao kada dom počne da se raspada iznutra.
U nekim selima Banata, domaćice su svake nedelje stavljale list metvice na vruć šporet – verujući da miris ove biljke “smiruje duhove kuće” i donosi sklad među ukućanima.
Kada neko premine, ogledala u kući se prekrivaju – da duša ne ostane zarobljena u odrazu. Ovaj običaj iz sela oko Valjeva vekovima se poštovao, a danas ga se sećaju samo najstariji.
U selima centralne Srbije, trudnicama se savetovalo da ne gledaju odraz punog meseca u vodi – da dete ne bi bilo “mesečevo”, nemirno i pod senkom. Običaj pun tišine, poštovanja i straha od nepoznatog.
Kad nisu znale slova, žene sa juga Srbije uzimale su iglu i konac, i na keceljama, peškirima i jastučnicama vezle poruke koje su bile molitva, zakletva, zavet ili – tajna.
Na obroncima Homoljskih planina, žene su vekovima uzimale šaku pepela iz ognjišta i čuvale ga u tikvi skrivenoj u kući – da bi sačuvale mir, zdravlje i sreću doma.
Postoje narodna verovanja da određene predmete ne treba davati tokom praznika.
Kad sin krene u vojsku, muž na rad u tuđinu, ili brat u svet – žene iz Pomoravlja su vezivale maramicu sa hlebom, zemljom i zdravcem. Verovalo se da tako „duša ostaje kod kuće“ dok se telo ne vrati.
Dok su druge pisale o ružama i poeziji, ona je pisala o umiranju, bolu, usamljenosti i telu koje stari. Njeni rukopisi bili su šapat koji niko nije bio spreman da čuje.
U selima uz Drinu postojao je neobičan običaj – tkanje i kačenje posebnog peškira na vrata štale. Nije služio za brisanje, već za zaštitu. Nije se unosio u kuću, niti prao. Imao je svoju šaru, svrhu i dušu.
Na grebenima iznad Kalne i Vrtovca, pastiri su u zoru pevali ka vetru – tiho, jednostavno, gotovo obredno. Verovalo se da pesma može da prizove sunce, odagna kišu ili umiri stado.
Verovalo se da, ako u noći uoči Svete Petke staviš šaku soli pod jastuk i postaviš pitanje u tišini, san će ti doneti odgovor. Tihi ritual koji se danas skoro zaboravio, nekada je bio važan čin introspekcije i nade.
Ukoliko ispred vaših vrata danim sedi jedna ista mačka, vreme je da je nahranite jer je ona vesnik dobrih vremena
Lazareva subota ili Vrbica je dan koji prati niz običaja u srpskom narodu. Pored odlaska u crkvu i donošenja vrbove grančice koju bi trebalo zadenuti uz ikonu, u nekim delovima Srbije zadržan je i običaj takozvanih Lazarica.