U mnogim srpskim domaćinstvima, posebno u selima centralne i zapadne Srbije, iznad trpezarijskog stola visio je jedan nož. Nije bio za sečenje hleba, već za mir – verovalo se da preseče svađu, čuva dom od podela i ne dozvoljava da se „reč zadrži između zalogaja“.
U mnogim domaćinstvima širom Srbije, pre nego što su stigla zvona i zvonca, na vratima je visilo jednostavno gvozdeno zvonce. Njegov zvuk nije samo najavljivao dolazak – već je, verovalo se, govorio kakav je gost na pragu.
U mnogim srpskim selima, kada bi se razboj zauvek ućutao, čunak – drvena alatka kojom se prebacuje nit u tkanju – nije se odbacivao. Čuvao se na tavanu, u sanduku ili iza vrata, jer se verovalo da sa sobom nosi „glas žene iz kuće“ i da ga ne sme niko prvi prelomiti.
Glumac Zoran Rankić koji je veliku pažnju javnosti dobio ulogom u seriji "Srećni ljudi", ali njegova poslednja želja nikad nije ispunjena
Goran Bregović otkrio je jednom prilikom šta se krije iza stihova pesme Đurđevdan.
Đina iz serije "Srećni ljudi" vratila se u javnost nakon duge pauze.
U nekim selima centralne Srbije, devojke su u maju nosile koren peršuna u maloj platnenoj torbici, blizu srca. Verovalo se da ako se čuva u tišini i ne spominje, taj koren „vezuje pogled za pogled“ i čuva voljenog od udaljavanja.
U narodnom predanju, ognjište nije bilo samo mesto kuvanja i toplote. Ako bi se ujutru u pepelu pojavio trag koji ne pripada nikome iz kuće, verovalo se da je neko došao noću – tiho, bez tela, ali sa porukom.
U narodnim verovanjima Srbije, posebno u planinskim krajevima, sekira nije služila samo za drva. Uveče bi se stavljala ispod kreveta bolesnika ili deteta koje sanja ružno, da „preseče sen“, umiri duh i zadrži dušu u telu.
U srpskoj narodnoj tradiciji, zdravac ubran na Đurđevdan ima posebnu moć. Taj dan i ta rosa, verovalo se, „zapečate snagu biljke“ i pretvaraju je u zaštitnika doma, zdravlja i porodičnog mira.
U narodnoj tradiciji Srbije, noći koje slede odmah nakon Đurđevdana smatrane su posebno otvorenim za poruke. Verovalo se da onaj ko tih dana noću sam izađe i pogleda zvezde – može dobiti znak o onome što mu predstoji.
Kad je umro, posmrtni ostaci Deismira Stanojevića su kremirani i sahranjeni
Srpska pravoslavna crkva i vernici 6. maja obeležavaju svetog Đorđa, u narodu poznatiji kao Đurđevdan, a mnogi se pitaju da li se slavi na Dan žalosti.
U srpskoj tradiciji, Đurđevdan nije mogao da prođe bez venaca od trave i cveća. Brani su u zoru, sa rosom, i vešali na kapiju, ogradu ili prag – ali nikada nisu unošeni unutra. Verovalo se da ta trava upija ono što ide prema kući, i ne sme da pređe njen prag.
U srpskom narodnom predanju, maj je bio poseban – ni zima, ni leto, ni post, ni slava, ali sve pomalo. Verovalo se da tada zemlja najviše pamti, a duše koje nisu našle mir dolaze kroz snove, vetar i biljke.
Većina porodica u Srbiji nosi prezime po nekom od svojih predaka iz XIX veka.
U srpskoj narodnoj tradiciji, verbena nije bila samo mirisna biljka. Njeni listovi čuvali su se u jastuku, nosili u džepu ili zašivali u rub košulje – kao tiha zaštita od tuge, nesanice i unutrašnjeg nemira.