U predanjima brdskih krajeva Srbije, šuma nije bila samo priroda. Bila je živo biće koje zna kad dolazi promena. Kada počne da peva bez vetra, govorili su naši stari – nije samo nevreme na putu, već i preokret za one koji umeju da čuju.
U srpskom narodnom predanju, svaki čovek, životinja pa čak i biljka imaju nevidljivu nit koja ih veže za život. Kada ta nit pukne – duša ostaje bez sidra. Kažu da se to ponekad oseti – u snu, u vetru, u trenutku bez razloga.
U starim srpskim domaćinstvima, posebno na selu, prazna stolica za stolom uveče nije bila slučajnost – već poziv. Verovalo se da mesto bez tela može da privuče onoga koga više nema. Ili onoga ko je nekada sedeo tu – ali nije stigao da se oprosti.
U narodnim predanjima Srbije, naročito u brdskim i šumovitim krajevima, postoji verovanje da se poneki čovek ne rađa sam – već s „vukom uz leđa“. Ne da bi bio zver, već da bi nosio snagu, slutnju i tišinu koju drugi ne razumeju.
U narodnom predanju Srbije, klas žita nije bio samo simbol plodnosti, već i znak. Verovalo se da u posebnim trenucima, kada sve miruje, klas može da šušne, zadrhti – i progovori. Onaj ko to čuje, neće ostati isti.
U srpskoj narodnoj tradiciji, proja je bila više od hleba. Nije se sekla kako ti padne na pamet, niti jela bez reda. Ako se prvi rez povuče u pogrešnom pravcu – verovalo se da se u kuću unosi nemir, rasprava i “presečena sreća”.
Poslednji kralj Jugoslavije nije baš slavno završio i to sve zbog svoje ljubavnice koja je umislila da je on njen i mrtav
U mnogim selima Srbije, naročito u vreme žetve, verovalo se da kiša dolazi kada žena izgovori tešku, nestrpljivu ili neiskrenu reč. Kiša, govorilo se, ne pada sama – ona sluša. I zato se zaustavljala tišinom, molitvom ili tiho zapaljenim trnjem.
U selima Šumadije nekada se za večeru služio vrtić – jednostavno zapečeno jelo od kukuruznog brašna, kiselog mleka i domaćeg sira. Pripremano bez jaja i kvasca, jelo se toplo uz mladi luk ili hladno za doručak.
U mnogim selima Srbije postojalo je nepisano pravilo – kada neko premine, deca se sklanjaju. Ne zbog straha, već zbog duše. Verovalo se da dečji pogled može zadržati ono što treba da ode.
U mnogim selima Srbije, postoji drvo koje se ne seče, ne potkresuje, ne dira bez potrebe – jer je „zapisano“. Veruje se da u njemu boravi svetac, duh sela ili predak, a svako nepoštovanje vodi u bolest, neslogu ili nesreću.
U narodnom verovanju Srbije postojale su žene koje nisu lečile biljem ni molitvom – već koncem. Zvale su se „privezi“, a njihov posao bio je da vežu sreću, zdravlje, ljubav ili život, koristeći samo nit, čvor i tišinu.
Razarač Zagreb bio je treći od tri broda serije jugoslovenskih razarača klase Beograd i najmoderniji ratni brod Kraljevine Jugoslavije.
U srpskom narodnom predanju, crna mačka nije bila samo znak nesreće – već i čuvar tajne. Ako se pojavi tiho, legne na prag i gleda u kuću, verovalo se da donosi poruku iz sveta mrtvih ili upozorenje koje se ne sme zanemariti.
U Šumadiji, Pomoravlju i Timočkoj krajini, stariji i danas upozoravaju: „Ne zviždi noću, dozvaćeš vetrene ljude.“ Ova neobična zabrana potiče iz verovanja da zviždanje otvara put bićima koja hodaju vetrom i pamte ime onoga ko ih pozove.
U zaboravljenim slojevima srpskog narodnog verovanja kriju se bića koja nisu ni duše ni demoni – već tragovi nesahranjenog bola. Nagaznici nastaju tamo gde je smrt ostala bez oproštaja.
U nekim delovima Srbije, posebno u planinskim krajevima, postojalo je verovanje da su određene noći opasne za san. Najviše se izbegavala noć između utorka i srede, jer se verovalo da ono što se tada sanja – ne donosi poruku, već teret.