Đavolja Varoš u južnoj Srbiji je naš najpoznatiji geološki spomenik, ali malo ko zna za dve bizarne činjenice: da tamo teku dve izuzetno kisele i neobične vode, i da se stene koje zovu "Đavolje kule" neprestano obnavljaju. To je mesto mitskog prokletstva i prirodnog čuda.
Kultna lokacija noćnog života krije urbanu priču: Otkrivamo zašto se priča o atentatu povezuje sa centrom grada, iako se dogodio u Košutnjaku.
Manastir u okolini Niša čuva vekovima staru legendu: Monahinje su se, prema predanju, oblačile u muške mantije i lažno predstavljale, a razlog je tragičan.
„Zdrav kao dren“ – izreka koju i danas često čujemo potiče iz davnih vremena, kada je ova biljka imala posebno mesto u narodnim običajima. Dren nije bio samo drvo, već znak zdravlja, moći i zaštite.
U narodnoj tradiciji Srbije životinje nisu bile samo deo prirode i domaćinstva, već i znakovi sudbine. Njihovi glasovi, kretanje ili ponašanje tumačili su se kao poruke koje čovek ne sme da ignoriše.
Kako su naši stari 27. avgusta palili sveće i kuvali lekovite napitke da bi spremni dočekali jesen
U narodnom predanju, postojala je biljka koja može da otključa svaku bravu, razveže svaki čvor i razbije svaki okov – raskovnik. Iako njeno postojanje nikada nije naučno potvrđeno, raskovnik je ostao snažan simbol oslobađanja, unutrašnje snage i duhovnog ključa koji otključava nevidljiva vrata.
Za pojave koje nagoveštavaju buduće događaje, prema narodnim verovanjima, i danas se može čuti.
Ukoliko verujete u njihovu moć, bitno je da znate šta oni predstavljaju i kako crkva gleda na to, a onda možete doneti odluku da li su za vas i vaš dom ili ipak ne.
Predstavlja energetsku blokadu i magnet za lošu energiju
U srpskoj tradiciji, izvori i bunari često nisu bili samo izvori vode, već sveta mesta, poznata po svojoj lekovitosti i čudesnim moćima. Širom Srbije postoje brojni izvori oko kojih se vekovima okupljaju ljudi, verujući u njihovu sposobnost da iscele bolesti i pruže duhovnu zaštitu.
U srpskoj narodnoj tradiciji, dan pred Petrovdanski post i praznik bio je vreme kada se ne traži, ne planira i ne govori unapred. Ako tada sunce zastane nad kućom – govorilo se da dolazi znak za onog ko ćuti.
U srpskoj narodnoj tradiciji, mnoge letnje biljke nisu se brale samo za lek – već i kao znakovi. Verovalo se da kroz njih govori ono što se ne vidi: božanska volja, opomena, blagoslov ili tiha potvrda da je čovek na pravom putu.
U narodnom predanju Srbije, jelen nije bio samo plemenita zver. Verovalo se da se pred smrt, posebno kod „mirnih ljudi“, može pojaviti jelen – da im pokaže put kroz tamu i odvede ih tamo gde duša treba da ode.
U danima pred Petrovdanski i Gospojinski praznik, palila se sveća koja je morala da gori bez kapljanja. Ako plamen krene da titra, a vosak krene niz stranu – verovalo se da dom ima nerečenu reč. Ako sveća izgori čisto – zna se da tišina nije ostavila teret.
U srpskom narodnom predanju, posebno u planinskim predelima, postojalo je verovanje da postoje bića koja se pojavljuju kad se vatra ugasi, a razgovor ostane nedovršen. Ta stvorenja „preskaču senku“ i ne ostavljaju trag na zemlji, već u sećanju.
U šumama istočne Srbije, pred kraj leta, postoji verovanje da se pojavljuje šumska gospa – biće koje ne traži ništa, ali sedi u tišini blizu staza. Ne govori, ne gleda, ali zna da podseti.