Spisak srpskih himni obuhvata sve nezvanične i zvanične nacionalne himne koju je Srbija imala kroz svoju istoriju
Himna Svetom Savi i Vostani Serbije spadaju u prve (doduše nezvanične) srpske himne. Tačan datum nastanka himne koja je posvećena svetitelju Savi Nemanjiću nije poznata, dok je Pesma na insurekciju Serbijanov, odnosno Vostani Serbije, nastala 1804. kada ju je spevao srpski prosvetitelj Dositej Obradović iz želje da pozdravi izbijanje Prvog srpskog ustanka.
Međutim, prva službena, državna himna Srbije bila je "Bože pravde" koju je napisao Jovan Đorđević a komponovao Davorin Jenko, koja ujedno spada u starije himne u svetu. "Bože pravde" je bila i zvanična himna Republike Srpske (do 2008. kada je usvojena himna "Moja Republika") i Republike Srpske Krajine. Prva zvanična himna crnogorske države bila je "Ubavoj nam Crnoj Gori" pesnika Jovana Sundečića i kompozitora Jovana Ivaniševića.
Zanimljiv je put kompozicije "Bože Pravde" za koju se može reći da je slučajno postala srpska himna. Dug period Srbija u 19. veku nije imala himnu, a "Vostani Serbije" je samo deklamovana na zvaničnim skupovima pošto nije imala kompoziciju.
Odlučan da Srbiju modernizuje po ugledu na evropske države knez Mihailo je zahtevao da Srbija dobije svoju himnu, a posla se prihvatio Ljubomir Nenadović, tadašnji načelnik u ministarstvu prosvete i crkvenih dela. On šalje pismo Đuri Jakšiću, koji odlučno odbija da napiše himnu. Nenadović, uvidevši da je đavo odneo šalu i da se sa "Knjazom Mihailom" nije šaliti, odasla pisma svim viđenijim pesnicima tog vremena, ali je izostao očekivani rezultat. Tada čak nisu prošli ni Zmajevi stihovi. Tako je propao nezvanični konkurs za prvu srpsku komponovanu himnu.
Stihove za sledeću himnu piše Jovan Jovanović Zmaj, a pisanje muzike povereno je Korneliju Stankoviću. Šta se dalje dešavalo, gde su završili i stihovi i muzika, ostaje nepoznanica. Pouzdano se zna, da njihova himna nikada nije izvedena i da joj se gubi trag.
Punih sedam godina kasnije Srbija je sasvim slučajno dobila svoju himnu. Na obeležavanju punoletstva kneza Milana Obrenovića izvedena je predstava "Markova sablja", koju je napisao književnik i upravnik Narodnog pozorišta Jovan Đorđević. U završnoj sceni iza zavese prvo se začula muzika, a za njom hor koji glasno i veselo zapeva: "Bože pravde, ti što spase, od propasti do sad nas. Čuj i od sad naše glase i od sad nam budi spas…"
Putešestvije popularnosti Bože pravde nastavlja među narodom, pa u sledećih desetak godina zaživljava u narodu kao popularna pesma i melodija, kao himna. Tako "Srpske Novine" u izdanju od 23. februara 1882. godine pišu sa krunisanja Milana Obrenovića za kralja, da je posle "veličanstvenog govora mladog suverena", hor izveo srpsku narodnu himnu "Bože pravde". Na taj način je ova od naroda prihvaćena pesma postala i zvanična himna kraljevine Srbije, iako ne ustavom kao što je danas običaj.
Tekst himne "Bože Pravde" prošao je kroz neke izmene u poseldnjih 150 godina, ali je melodija koju je komponovao Davorin Jenko, za koga kažu da je "Slovenac po rođenju, a Srbin u duši", ostala ista.
„Nečista krv“ Bore Stankovića: Kako je Sofkina sudbina ispričala život u starom Vranju
Roman koji nije samo književno delo, već hronika jedne kulture, mentaliteta i ženske sudbine u patrijarhalnom društvu kraja 19. veka. Sofka iz „Nečiste krvi“ nije samo lik – ona je ogledalo Vranja onog doba.
Slavske šare iz Šumadije: Umetnost crtanja voskom na hlebu koja izumire
U selima oko Kragujevca i Topole, sve do sredine 20. veka negovao se neobičan običaj – ukrašavanje slavskog kolača crtežima od voska. Te šare nisu bile samo ukras, već i molitva, poruka i izraz domaćinske časti. Danas ovu tehniku poznaje samo nekoliko žena u Šumadiji.
Govor duvanja na Pešterskoj visoravni: Kako su pastiri komunicirali zvižducima na vetru
Na prostranstvima Pešterske visoravni, gde se reči gube u vetru, pastiri su razvili poseban način komunikacije – kroz zvižduke. Ovaj gotovo zaboravljeni običaj nazivan „govor duva“ bio je deo svakodnevice stočara koji su provodili dane na otvorenom, daleko jedni od drugih.
Vojislav Ilić Mlađi i zaboravljena poezija o Šumadiji: stihovi u kojima se čuje miris zemlje i zvuk zvona
Vojislav Ilić Mlađi, često u senci slavnog imenjaka, ostavio je snažan pesnički trag u srpskoj književnosti početkom 20. veka. Njegove pesme o Šumadiji, narodu i običajima danas su nepravedno zaboravljene, iako su svedočanstvo o vremenu u kojem se narodna duša pretakala u stih.
Kako se izrađuje glina iz Jadranske Lešnice: zanat koji živi kroz lonce, pećnice i zemljane saksije
U selu Jadranska Lešnica kod Loznice i danas se vadi glina iz lokalnih oranica, koristi se za pravljenje lonaca, crepulja i pećarskih cigli, a znanje se prenosi kroz porodice. Ova glina je cenjena zbog svoje izuzetne čistoće i izdržljivosti.
Komentari(0)